KLUB POKLONIKA JAPANSKE UMETNOSTI UZGOJA BILJAKA Bonsai je isto kao i kućni ljubimac

Pažnja koju zahteva bonsai drvo jednaka je brizi koju posvećujemo kućnom ljubimcu, objašnjava Jožef Kiš, osnivač prvog bonsai kluba u Vojvodini, dok nežno uklanja suve iglice sa jednog od svojih ljubimaca. 

- Kao ljubitelj prirode, u duši sam ekolog objašnjava Kiš kako je došao na ideju da se posveti ovoj tradicionalnoj japanskoj umetnosti. - Svake godine sam se sve ozbiljnije bavio ovim, a pre pet godina sam sakupio petnaestak ljudi koji se bave bonsai drvećem i osnovali smo naš klub.

Bonsai klub okuplja članove iz Temerina, Kanjiže, Martonoša, Šupka, Subotice, Stare Moravice i Novog Sada. Klub ima svoju stranicu na Fejsbuku gde zainteresovani mogu da prate aktivnosti i postave pitanja.

-  Pravimo radionice, sezonski, tri-četiri puta godišnje i tada zajedno radimo, delimo mišljenja, delimo eksperimente, menjamo iskustva i družimo se kao prijatelji. Atmosfera je, mogu da kažem, porodična - priča Kiš.

Na nedavnoj izložbi u Kanjiži klub se predstavio pod sloganom „Bonsai drvo je kao kućni ljubimac”.

Svaki dan treba da proverimo, da zalivamo, i svaki dan da imamo kontakt sa biljkama, da vidimo kako reaguju, kakvo je zdravstveno stanje, ako ima nekih insekata ili gljivica, onda odmah da reagujemo - objašnjava Kiš i preporučuje početnicima da se opredele za domaće vrste drveća koje živi u našoj okolini. - Ako već hoćemo da imamo neke specijalne vrste iz Japana, ili nešto što je specifično, što traži posebnu zemlju, da bude kisela zemlja ili tako, onda je već malo komplikovano. Najlakše je da držimo takve vrste koje žive u okolini gde živimo mi.

Rad na bonsai drveću zavisi od nivoa oblikovanja. 

- Kad je već kao gotov bonsai stavljen u ukrasnu malu saksiju, onda  sporo raste. Ne treba toliko da orezujemo. Ali kad hoćemo što brže da raste, onda treba malo češće da orezujemo - objašnjava Kiš princip ramifikacije: kada se seče jedna grana nastaju dve, što čini da drvo deluje bujnije.

U Japanu, gde je bonsai deo kulture, postoje drveća stara 300, 400, pa čak i 500 godina, koje kroz generacije neguju pokolenja iste porodice. 

- Ovde, kod nas u Evropi, ovo nije deo kulture. Mi to jako volimo i hoćemo da ljudi prepoznaju šta je ovo - kaže Kiš. - Svi misle da je ovo cveće. Ovo nije cveće, već drveće.  I nekad misle ljudi da je ovo neka posebna vrsta biljke ili drva koja su patuljasta. Ne, nego možemo od svake biljke, od svakog drveta da pravimo. Ovo je samo jedan način u hortikulturi - objašnjava Kiš.