КЛУБ ПОКЛОНИКА ЈАПАНСКЕ УМЕТНОСТИ УЗГОЈА БИЉАКА Бонсаи је исто као и кућни љубимац

Пажња коју захтева бонсаи дрво једнака је бризи коју посвећујемо кућном љубимцу, објашњава Јожеф Киш, оснивач првог бонсаи клуба у Војводини, док нежно уклања суве иглице са једног од својих љубимаца. 

- Као љубитељ природе, у души сам еколог објашњава Киш како је дошао на идеју да се посвети овој традиционалној јапанској уметности. - Сваке године сам се све озбиљније бавио овим, а пре пет година сам сакупио петнаестак људи који се баве бонсаи дрвећем и основали смо наш клуб.

Бонсаи клуб окупља чланове из Темерина, Кањиже, Мартоноша, Шупка, Суботице, Старе Моравице и Новог Сада. Клуб има своју страницу на Фејсбуку где заинтересовани могу да прате активности и поставе питања.

-  Правимо радионице, сезонски, три-четири пута годишње и тада заједно радимо, делимо мишљења, делимо експерименте, мењамо искуства и дружимо се као пријатељи. Атмосфера је, могу да кажем, породична - прича Киш.

На недавној изложби у Кањижи клуб се представио под слоганом „Бонсаи дрво је као кућни љубимац”.

Сваки дан треба да проверимо, да заливамо, и сваки дан да имамо контакт са биљкама, да видимо како реагују, какво је здравствено стање, ако има неких инсеката или гљивица, онда одмах да реагујемо - објашњава Киш и препоручује почетницима да се определе за домаће врсте дрвећа које живи у нашој околини. - Ако већ хоћемо да имамо неке специјалне врсте из Јапана, или нешто што је специфично, што тражи посебну земљу, да буде кисела земља или тако, онда је већ мало компликовано. Најлакше је да држимо такве врсте које живе у околини где живимо ми.

Рад на бонсаи дрвећу зависи од нивоа обликовања. 

- Кад је већ као готов бонсаи стављен у украсну малу саксију, онда  споро расте. Не треба толико да орезујемо. Али кад хоћемо што брже да расте, онда треба мало чешће да орезујемо - објашњава Киш принцип рамификације: када се сече једна грана настају две, што чини да дрво делује бујније.

У Јапану, где је бонсаи део културе, постоје дрвећа стара 300, 400, па чак и 500 година, које кроз генерације негују поколења исте породице. 

- Овде, код нас у Европи, ово није део културе. Ми то јако волимо и хоћемо да људи препознају шта је ово - каже Киш. - Сви мисле да је ово цвеће. Ово није цвеће, већ дрвеће.  И некад мисле људи да је ово нека посебна врста биљке или дрва која су патуљаста. Не, него можемо од сваке биљке, од сваког дрвета да правимо. Ово је само један начин у хортикултури - објашњава Киш.