PORODIČNA VINARIJA „VRT” OBELEŽILA DECENIJU I PO RADA Povratak riđičkom vinogorju

Vredne ruke, tada pretežno Podunavskih Švaba, ali i starosedeoca Srba, na inače škrtom crnom pesku odgajale su blagorodnu lozu i spravljale hektolitre vina. Ta je kapljica pronalazila svoj put do evropskih imperijalnih trpeza, ali kako to već biva u ovom delu sveta, ratovi, promene državnih uređenja i granica ali i migracije stanovništva urušile su podrume riđičke, rasušile bačve i zatravile vinograde.

Svet se menjao, a bivajući na samoj granici sa Mađarskom, tavorila je Riđica i iz nje se uglavnom odlazilo put gradova, da bi u poslednjih deceniju i po blagorodna loza sa početka priče svojim mističnim zovom privukla nazad svoje „izgubljeno jagnje“, po materi potomka starosedelačke srpske porodice Tanurdžić, Radoslava Tripkovića i njegovu porodicu. Otkupili su parče, nekad dedine zemlje na uzbibanom ulazu u selo,  zasukali rukave Radoslav i supruga Gabrijela sa svoje troje dece, zasadili kvalitetnu lozu i krenuli u avanturu zvanu Vinarija „VRT“. 

Petnaest godina kasnije, imaju modernu vinariju, preko tri hektara vinograda, brojne titule i laskave nagrade kojim su im ovenčana pažljivo negovana vina. Među njima se posebno ističe „Pino griđo“ kao zvanično najbolje belo vino Balkana. Zato je ova povratnička porodica u Riđicu, imala puno razloga da obeleži jubilej - 15 godina postojanja.

Brojni prijatelji i saradnici, zvaničnici varoški ali i oni Privredne komore Srbije, vinarski stručnjaci i kolege po podrumarskoj muci i poslanju prosto su zakrčili riđičku ulicu Vojvode Vuka, dvorište i kuću u kojoj se odvajkada pravilo i pravi dobro vino, jer je Radoslav ispunio svoj san i moderni pogon vinarije i ukusno opremljenu degustacionu salu postavio upravo u kući koja je nekad davno pripadala njegovom dedi, a koju je uspeo da otkupi u avanturi svojevrsnog povratka u predačko selo. 
Obišli su brojni gosti, u pauzi dva nebeska blagotvorna dažda i zasade Tripkovićevih vinograda, probali vinski nektar koji se spravlja od grožđa koje zri na pesku koji beleži najviše sunčanih dana u ovom delu Panonske nizije, zapevali i zaigrali sa, s puno razloga ponosnim, domaćinima-slavljenicima, jer nije mala stvar povratiti potamnelu slavu celom jednom vinogorju.