PRESTONICA TAMBURICE I LUBENICA U SRCU BAČKE U Deronjama četiri generacije žive pod istim krovom; Zajedničkim snagama unapređuju selo

O ovom mestu svako ponešto zna, jer je odnekud nešto makar načuo, tako da smo u Deronje i sami otišli sa skromnim predznanjem koje je sada poprilično obogaćeno. Ali i dalje minimalno u odnosu na znanje onih koji u tom selu žive...

– Kod nas se 90 odsto meštana bavi poljoprivredom – najpre nam kaže predsednik Saveta MZ Deronje Igor Praća, napominjući da je lubenica nešto po čemu je Deronje prepoznatljivo. 

– Ozbiljna količina bostana uzgaja se kod nas, imamo neke ljude koji rade i po 20 jutara. Kad krene sezona lubenica, nama su ulice prepune prikolica, a u celom selu ne možeš radnika da pronađeš za šta god da ti zatreba.

Osim navedenog, Deronjčani seju i soju, kukuruz, pšenicu, a ovaj kraj nekad je bio i poznat po farmama muznih krava.

– Ranije sam radio ankete po pijaci, pitao sam meštane šta im treba u selu. Sve sam to zapisivao i do sada smo dosta toga i uradili. Na primer, tražili su parking kod ambulante, rešili smo. Napravili smo i dva dečja igrališta, eko-česmu... Dovukli smo javnu rasvetu do Deronjskih salaša, gde ih imamo 70 registrovanih. Sad nam je prioritet da rešimo putnu infrastrukturu jer se struktura saobraćaja promenila, kao i vodovod i kanalizaciju za šta radimo projekte i čekamo da se obezbedi novac, jer to sve mnogo košta. Pravićemo i pešačku stazu na bentu kanala, sa sve rasvetom, klupama i kantama – ističe Praća, dodajući da mu je žao što nije dočeo samodoprinos koji bi umnogome rešio probleme koje imaju u selu.

U Deronju ili Deronjama (kažu meštani da su oba oblika ispravna, budući da Srbijanci na kraju stavljaju „e”, a svi ostali „ama”) na spavanju ima oko 2.500 ljudi, od kojih je oko 200 Roma, imaju jednu mađarsku i jednu nemačku porodicu, dok su sve ostalo Srbi – iz Bosne i sa juga Srbije.

– Ovde u selu je običaj da deca ne izlaze iz kuće, već da četiri generacije žive pod istim krovom. Međutim, to počinje da se menja, pa je oko pet kuća u selu kupljeno preko projekta ministarstva za ruralni razvoj – veli naš sagovornik, te pominje i vatrogasce iz DVD-a koji su obnovili vozni park donacijama iz inostranstva, dok opremu redovno nabavljaju zahvaljujući Opštini Odžaci.

Kad selo zamiriše na pogačice i krofne

Puka je slučajnost bila što su se članice Udruženja žena „Zlatne niti” dogovorile da svoje čuvene pogačice i krofne peku u sredu, umesto u četvrtak na svetac, pa je i naša ekipa imala čast i zadovoljstvo da ih proba. Naime, svakog četvrtog dana u nedelji meštanke se organizuju i od 7-7.30 kreću s pravljenjem pogačica i krofni, koje potom do 15 časova prodaju ispred etno-
-kuće u samom centru i to po ceni od 50 dinara po komadu.

– Naše opredeljenje, kao žena u udruženju, jeste vez na platnu, ali od krofni i pogačica se finansiramo – kaže predsednica Božana Mijin Nikolić. – Ovo je selo u kom se oduvek mnogo mesilo, kisela testa su ovde poznata, žene su za to maheri. Ne postoji tajni sastojak, bitno je da se sve dobro umesi!

Osim neprikosnovene hrane, vredne žene iz „Zlatnih niti” vode računa o velikoj kući koju su dobile na korišćenje, a koja je nekad pripadala katoličkoj crkvi kao parohijski dom. Nakon što su ga dovele u red, svaku prostoriju su preuredile tako da sad imaju meštansku sobu, srbijansku, katoličku i izložbenu.

– Ova kuća je stara više od 290 godina i pod zaštitom je. A pre nego što smo mi ovde ušle, bila je zatvorena 40 godina! Tada su se meštani organizovali i sređivali, smeće su iznosili traktorima... Naravno, nekad je i nas žena bilo više, tako da se sad trudimo da se sve ovo ne zatvori – naglašava naša sagovornica, te dodaje da umor u potpunosti nestane kad muzika zasvira.

Bilo kako bilo, najlepše je kad se okupljaju oko manifestacije „Tambura u srcu Deronja”, „Krofnijade”, Fudbalskog kluba „Omaldinac”, KUD „Seferin”, likovne kolonije „Sv. Rafailo Momčilović” koja danas počinje i održava se po 20. put...