ZOOLOŠKI VRT NA PALIĆU SLAVI 75 GODINA Između prirode, betona i borbe za svaku jedinku

Toliko vremena je prošlo od kada su prve životinje smeštene u neadekvatne prostore, više kao u menadžeriju nego u savremeni zoološki vrt, do današnjeg kompleksa u zaštićenom prirodnom području. Puno se toga promenilo, ali se i dalje mnogo toga čeka.

„Zaista je prešao jedan dug put. Od puke izložbe životinja, do prostora koji danas imaju svoj smisao i standard. Naša velika prednost je to što se nalazimo na zaštićenom području, što omogućava da prirodne barijere zamene rešetke gde god je to moguće. Taj koncept je bio prisutan još od osnivanja“, kaže Sonja Mandić, direktorka Zoološkog vrta.

Vrt koristi potencijal Palićkog jezera i kanalske mreže koja prolazi kroz njegov donji deo. Ta voda, iako često neprimećena, oblikuje doživljaj prostora i daje poseban karakter celom ambijentu.

Međutim, i dalje postoje životinje koje žive u uslovima ispod svakog standarda. Šimpanza Tomika, koji ima skoro 45 godina, i dalje čeka novi prostor.

„Tomika je simbol naše nemoći da brzo menjamo stvari. Od 2011. poštujemo strože propise kada su u pitanju kvadratura i oprema za životinje, ali procesi traju sporo. Nadamo se da ćemo uskoro uspeti da obezbedimo adekvatne uslove i za njega“, kaže Mandić.

Ove godine vrt sprovodi IPA prekogranični projekat sa Zoološkim vrtom u Osijeku. U oba vrta biće izgrađeni novi objekti – u Osijeku dečije igralište, a u Paliću prostor za primate.

„Odlučili smo da uredimo upravo deo sa majmunima, koji je trenutno u najlošijem stanju. To je deo vrta koji je sledeći na redu za kompletnu rekonstrukciju“, kaže Mandić.

Zanimljivo je i to što je Sonja Mandić prva žena na čelu Zoološkog vrta u Paliću. Na pitanje šta smatra svojim najvećim postignućem, ne odgovara sa patetikom, već praktično.

„Ponosna sam što smo konačno uspeli da povučemo sredstva iz međunarodnih fondova. Bez dodatne finansijske in‌jekcije nema ozbiljnog razvoja. Mi pokušavamo da se brinemo o svakoj životinji koliko god možemo, ali sredstva su ključ. Ne možemo sve sami. Zato radimo na tome da ne čekamo deset godina između dva nova objekta“, dodaje Sonja Mandić.

I pored svih izazova, postoji jedno mesto koje vrtu daje poseban smisao, učionica. Edukativni program, koji se organizuje od 1981. godine, svake godine beleži rast.

„Samo prošle školske godine kroz program edukacije prošlo je više od 18.000 dece“, objašnjava Jelena Toljagić, edukatorka u vrtu.

„Učenici dolaze iz 20 škola sa teritorije Subotice. Imaju besplatan prevoz, radionice, predavanja, kontakt sa životinjama. Uče kako da se ponašaju u prisustvu divljih vrsta, ali i šta znači zaštita prirode.“

Toljagić kaže da se deca najviše raduju kada mogu da hrane medvede, zebre ili papagaje, ali i kada vide zmiju, tarantulu, ili dodirnu kožu zebre ili vuka.

„To nije poseta kao svaka druga. To je iskustvo koje pamte. I ono što je najvažnije, nauče nešto stvarno. Nauče da priroda nije samo slika u udžbeniku“, kaže.

Zoološki vrt na Paliću je i jedino zvanično prihvatilište za divlje životinje u od 2004. godine sarađuje sa Ministarstvom zaštite životne sredine na zbrinjavanju zaplenjenih i povređenih primeraka zaštićenih i strogo zaštićenih vrsta.

„Trenutno nas najviše muče egzotične vrste koje dolaze posle zaplena na granici. To su životinje koje nisu ni legalno unesene, ni ikada viđene na ovim prostorima. Mi ih prihvatimo, svaku posebno. Svaku gledamo kao poseban slučaj. I veterinar i timaritelji daju sve od sebe da ih spasu“, kaže Mandić.

U prihvatilištu često završavaju i mladunci koje građani donesu. Nisu povređeni, ali su ostali bez roditelja. I to je, kako kaže direktorka, najlepši deo posla, kada uspete da ih oporavite i pustite nazad u prirodu.

Iako ni blizu savršenstva, ovaj vrt je ipak živi organizam. Raste, menja se, diše. U njemu još ima betona koji bi trebalo da nestane, i životinja koje čekaju bolje uslove. Ali ima i ljudi koji znaju zašto vredi čekati.