ЗООЛОШКИ ВРТ НА ПАЛИЋУ СЛАВИ 75 ГОДИНА Између природе, бетона и борбе за сваку јединку

Толико времена је прошло од када су прве животиње смештене у неадекватне просторе, више као у менаџерију него у савремени зоолошки врт, до данашњег комплекса у заштићеном природном подручју. Пуно се тога променило, али се и даље много тога чека.

„Заиста је прешао један дуг пут. Од пуке изложбе животиња, до простора који данас имају свој смисао и стандард. Наша велика предност је то што се налазимо на заштићеном подручју, што омогућава да природне баријере замене решетке где год је то могуће. Тај концепт је био присутан још од оснивања“, каже Соња Мандић, директорка Зоолошког врта.

Врт користи потенцијал Палићког језера и каналске мреже која пролази кроз његов доњи део. Та вода, иако често непримећена, обликује доживљај простора и даје посебан карактер целом амбијенту.

Међутим, и даље постоје животиње које живе у условима испод сваког стандарда. Шимпанза Томика, који има скоро 45 година, и даље чека нови простор.

„Томика је симбол наше немоћи да брзо мењамо ствари. Од 2011. поштујемо строже прописе када су у питању квадратура и опрема за животиње, али процеси трају споро. Надамо се да ћемо ускоро успети да обезбедимо адекватне услове и за њега“, каже Мандић.

Ове године врт спроводи ИПА прекогранични пројекат са Зоолошким вртом у Осијеку. У оба врта биће изграђени нови објекти – у Осијеку дечије игралиште, а у Палићу простор за примате.

„Одлучили смо да уредимо управо део са мајмунима, који је тренутно у најлошијем стању. То је део врта који је следећи на реду за комплетну реконструкцију“, каже Мандић.

Занимљиво је и то што је Соња Мандић прва жена на челу Зоолошког врта у Палићу. На питање шта сматра својим највећим постигнућем, не одговара са патетиком, већ практично.

„Поносна сам што смо коначно успели да повучемо средства из међународних фондова. Без додатне финансијске ин‌јекције нема озбиљног развоја. Ми покушавамо да се бринемо о свакој животињи колико год можемо, али средства су кључ. Не можемо све сами. Зато радимо на томе да не чекамо десет година између два нова објекта“, додаје Соња Мандић.

И поред свих изазова, постоји једно место које врту даје посебан смисао, учионица. Едукативни програм, који се организује од 1981. године, сваке године бележи раст.

„Само прошле школске године кроз програм едукације прошло је више од 18.000 деце“, објашњава Јелена Тољагић, едукаторка у врту.

„Ученици долазе из 20 школа са територије Суботице. Имају бесплатан превоз, радионице, предавања, контакт са животињама. Уче како да се понашају у присуству дивљих врста, али и шта значи заштита природе.“

Тољагић каже да се деца највише радују када могу да хране медведе, зебре или папагаје, али и када виде змију, тарантулу, или додирну кожу зебре или вука.

„То није посета као свака друга. То је искуство које памте. И оно што је најважније, науче нешто стварно. Науче да природа није само слика у уџбенику“, каже.

Зоолошки врт на Палићу је и једино званично прихватилиште за дивље животиње у од 2004. године сарађује са Министарством заштите животне средине на збрињавању заплењених и повређених примерака заштићених и строго заштићених врста.

„Тренутно нас највише муче егзотичне врсте које долазе после заплена на граници. То су животиње које нису ни легално унесене, ни икада виђене на овим просторима. Ми их прихватимо, сваку посебно. Сваку гледамо као посебан случај. И ветеринар и тимаритељи дају све од себе да их спасу“, каже Мандић.

У прихватилишту често завршавају и младунци које грађани донесу. Нису повређени, али су остали без родитеља. И то је, како каже директорка, најлепши део посла, када успете да их опоравите и пустите назад у природу.

Иако ни близу савршенства, овај врт је ипак живи организам. Расте, мења се, дише. У њему још има бетона који би требало да нестане, и животиња које чекају боље услове. Али има и људи који знају зашто вреди чекати.