SOMBORSKI SALAŠARI BILIĆA I OBZIRA SLAVE OGNJENU MARIJU Voda koja leči

Za razliku od sela, u kojima su tokom perioda jednopartijske države socijalizma ljudi „zaboravili“ na slave svojih naselja, salašari u somborskoj okolini nisu posustajali u održavanju plamena vere, pa su tako i ove godine na dan posvećen Svetoj Velikomučenici Marini iliti Ognjenoj Mariji stanovnici Bilića, Obzira i Rančeva pohodili svoju Bilićku vodicu, nakon čega su otvorili i vrata svojih domova za svečare i svoje goste koje god vere bili.

Ova zavetna kapela, jedna od tri priznate od strane Srpske pravoslavne crkve u somborskom ataru, smeštena je severno od grada na oko sedam kilometara u ataru salašarskog naselja Bilić na zemlji kod tzv. ‘’Josićke bare’, nastale veoma davno  na malom uzvišenju, kao obala,  kada se pojavio izvor iz koga je u tankom mlazu izvirala bistra i pitka voda. Tu izvorsku bistru vodu su koristili pastiri za piće i napajanje stoke, a preko leta kad bi bara presušila, oko izvora je bilo blato, a voda je i dalje tekla.  Bara i sve podvodne ledine u to vreme bile su gradsko vlasništvo. Polovinom 19. veka sujeverni pastiri su počeli da pričaju da se oko izvora noću čuje crkveno pojanje a kako se priča brzo proširila, znatiželjni narod je prvo iz bliže, a potom i iz dalje okoline dolazio noću kroz kukuruze na izvor da vide i čuju šta se tamo događa. 

Zavetna kapela, jedna od tri priznate od strane SPC u somborskom ataru, smeštena je severno od grada

Pobožna Marija Beljanski rođena Tešić 1862. godine dala je prilog da se na tom mestu podigne crkvica daščara. Naredne godine 1863. prota Georgije Branković ( preparandijski profesor i potonji patrijarh srpski ) izvestio je bačkog vladiku da je osvetio Bilićku vodicu na mestu gde je Marija Beljanski podigla kapelicu od drveta. Ali, avaj, usled visokog vodostaja voda je nadošla i crkvicu odnela, priča Slobodan Vukobratović, neumorni zaštitnik običaja, tradicije i folklora ovog kraja, koji se kao član somborskog Gradskog kulturno-umetničkog društva „Ravangrad“, u jedinstvenom poduhvatu, postarao da u filmskom formatu ostanu zabeleženi starostavni običaji poput Ubrađaja i Ivandanjskog pletenja venaca koji su tradicionalni srpski običaji, ali i Dužionice kao tradicije bunjevačkog, katoličkog življa u samom gradu i okolini Sombora.

- Po pričanju deda Novaka, Kosta Georgijević zvani ‘’Grk’’ iz Sombora bio je veleposednik i žitarski trgovac sa 500 jutara zemlje. Mlad se razboleo  i bolest mu je oduzela noge da nije mogao da hoda.  Na dan Ognjene Marije kočijaš ga je vozio fijakerom na njivu  na kojoj mu je jedan Švaba vršalicom  vršio žito. Prolazeći,  kod izvora  upadnu u blato, a u vršalicu  udari grom i zapali je pa je kočijaš morao da skine Kostu sa fijakera i spusti u blato, kako bi konji izvukli fijaker. Dok je Kosta ‘’Grk’’ čekao da konji izvuku fijaker do kolena je utonuo u blato pa je kočijaš morao Kostu da  veže kajasima i tako ga izvuče iz blata. Pored sve nesreće koja ih je zadesila, kad su stigli kući kočijaš je po običaju hteo da Kostu skine sa fijakera, ali ja ova odbio i pokušao da siđe sam i uspeo, nakon čega je počeo nesigurno da hoda, da bi posle izvesnog vremena sasvim lepo prohodao – priča Vukobratović, navodeći da se bogati trgovac obratio Novaku Mašiću, jer je izvor bio na ledini nekoliko koraka od njegove njive, da mu dozvoli, da na tom mestu postavi metalni krst, što je ovaj i odobrio.

- Kostino zdravlje se sve više poboljšavalo, pa je posle izvesnog vremena opet molio Novaka da na mestu gde je izvirala voda iskopa i ozida bunar. Taj događaj se zbio  1891. Kada je Novak odobrio kopanje bunara Kosta je sa suprugom Darinkom, rođenom Bugarski, odlučio da plati da se iskopa bunar. Ozidani bunar je dao da se pokrije i oslika ikonom Ognjene Marije. Po završenim radovima izvestio je somborskog  protu Ljubomira Kupusarevića da traži dozvolu od bačkog vladike da osveti bunar i na pobožnu upotrebu preda.

Treći put se Kosta obratio Novaku Mašiću 1900. godine sa molbom da mu dozvoli da kod bunara podigne zavetnu crkvicu. Uz Novakovo odobrenje iste godine iz pokajanja što je vršio žito na njen dan, prebogati spahija i žitarski trgovac podigao je crkvicu posvećenu Ognjenoj Mariji. Od tada u toj crkvici se, pred zalazak sunca, služi večernje uoči dana Svete Marine ali i liturgija na samu Ognjenu Marija u 10 časova (29. i 30. jul), a kako je ostalo u legendi i Švaba koji je bio vlasnik vršalice do kraja svog života praznovao je i poštovao Ognjenu Mariju. 

Ispred crkvice su 1919. kameni krst podigla braća Pera i Samko Racić iz Bilića na kojem je uklesan tekst sledeće sadržine: ‘’U slavu Božiju i Sv. Veliko mučenice Marine - Ognjene Marije a za sreću i zdravlje sebi i svima svojima podigoše ovaj časni krst braća Pera i Samko Racić iz Bilića, Bilićkoj vodici 1919. godine”. Prepoznajući potrebu uređenja ovog, zvanično priznatog, svetilišta 1937. somborska Gradska uprava je ponudila vernicima i Pravoslavnoj crkvenoj opštini da proda zemlju kod Bilićke vodice, pa je crkva naredne ,1938. godine za 165 tadašnjih dinara kupila pola jutra Josićke bare u trajno vlasništvo za Bilićku  kapelu, pa moderni salašari imaju i dovoljno prostora za svoje metalne „kočije“ kad dođu da se poklone svojoj zaštitnici, Ognjenoj Mariji.

Milić Miljenović