СОМБОРСКИ САЛАШАРИ БИЛИЋА И ОБЗИРА СЛАВЕ ОГЊЕНУ МАРИЈУ Вода која лечи

За разлику од села, у којима су током периода једнопартијске државе социјализма људи „заборавили“ на славе својих насеља, салашари у сомборској околини нису посустајали у одржавању пламена вере, па су тако и ове године на дан посвећен Светој Великомученици Марини илити Огњеној Марији становници Билића, Обзира и Ранчева походили своју Билићку водицу, након чега су отворили и врата својих домова за свечаре и своје госте које год вере били.

Ова заветна капела, једна од три признате од стране Српске православне цркве у сомборском атару, смештена је северно од града на око седам километара у атару салашарског насеља Билић на земљи код тзв. ‘’Јосићке баре’, настале веома давно  на малом узвишењу, као обала,  када се појавио извор из кога је у танком млазу извирала бистра и питка вода. Ту изворску бистру воду су користили пастири за пиће и напајање стоке, а преко лета кад би бара пресушила, око извора је било блато, а вода је и даље текла.  Бара и све подводне ледине у то време биле су градско власништво. Половином 19. века сујеверни пастири су почели да причају да се око извора ноћу чује црквено појање а како се прича брзо проширила, знатижељни народ је прво из ближе, а потом и из даље околине долазио ноћу кроз кукурузе на извор да виде и чују шта се тамо догађа. 

Заветна капела, једна од три признате од стране СПЦ у сомборском атару, смештена је северно од града

Побожна Марија Бељански рођена Тешић 1862. године дала је прилог да се на том месту подигне црквица дашчара. Наредне године 1863. прота Георгије Бранковић ( препарандијски професор и потоњи патријарх српски ) известио је бачког владику да је осветио Билићку водицу на месту где је Марија Бељански подигла капелицу од дрвета. Али, авај, услед високог водостаја вода је надошла и црквицу однела, прича Слободан Вукобратовић, неуморни заштитник обичаја, традиције и фолклора овог краја, који се као члан сомборског Градског културно-уметничког друштва „Раванград“, у јединственом подухвату, постарао да у филмском формату остану забележени староставни обичаји попут Убрађаја и Ивандањског плетења венаца који су традиционални српски обичаји, али и Дужионице као традиције буњевачког, католичког живља у самом граду и околини Сомбора.

- По причању деда Новака, Коста Георгијевић звани ‘’Грк’’ из Сомбора био је велепоседник и житарски трговац са 500 јутара земље. Млад се разболео  и болест му је одузела ноге да није могао да хода.  На дан Огњене Марије кочијаш га је возио фијакером на њиву  на којој му је један Шваба вршалицом  вршио жито. Пролазећи,  код извора  упадну у блато, а у вршалицу  удари гром и запали је па је кочијаш морао да скине Косту са фијакера и спусти у блато, како би коњи извукли фијакер. Док је Коста ‘’Грк’’ чекао да коњи извуку фијакер до колена је утонуо у блато па је кочијаш морао Косту да  веже кајасима и тако га извуче из блата. Поред све несреће која их је задесила, кад су стигли кући кочијаш је по обичају хтео да Косту скине са фијакера, али ја ова одбио и покушао да сиђе сам и успео, након чега је почео несигурно да хода, да би после извесног времена сасвим лепо проходао – прича Вукобратовић, наводећи да се богати трговац обратио Новаку Машићу, јер је извор био на ледини неколико корака од његове њиве, да му дозволи, да на том месту постави метални крст, што је овај и одобрио.

- Костино здравље се све више побољшавало, па је после извесног времена опет молио Новака да на месту где је извирала вода ископа и озида бунар. Тај догађај се збио  1891. Када је Новак одобрио копање бунара Коста је са супругом Даринком, рођеном Бугарски, одлучио да плати да се ископа бунар. Озидани бунар је дао да се покрије и ослика иконом Огњене Марије. По завршеним радовима известио је сомборског  проту Љубомира Купусаревића да тражи дозволу од бачког владике да освети бунар и на побожну употребу преда.

Трећи пут се Коста обратио Новаку Машићу 1900. године са молбом да му дозволи да код бунара подигне заветну црквицу. Уз Новаково одобрење исте године из покајања што је вршио жито на њен дан, пребогати спахија и житарски трговац подигао је црквицу посвећену Огњеној Марији. Од тада у тој црквици се, пред залазак сунца, служи вечерње уочи дана Свете Марине али и литургија на саму Огњену Марија у 10 часова (29. и 30. јул), а како је остало у легенди и Шваба који је био власник вршалице до краја свог живота празновао је и поштовао Огњену Марију. 

Испред црквице су 1919. камени крст подигла браћа Пера и Самко Рацић из Билића на којем је уклесан текст следеће садржине: ‘’У славу Божију и Св. Велико мученице Марине - Огњене Марије а за срећу и здравље себи и свима својима подигоше овај часни крст браћа Пера и Самко Рацић из Билића, Билићкој водици 1919. године”. Препознајући потребу уређења овог, званично признатог, светилишта 1937. сомборска Градска управа је понудила верницима и Православној црквеној општини да прода земљу код Билићке водице, па је црква наредне ,1938. године за 165 тадашњих динара купила пола јутра Јосићке баре у трајно власништво за Билићку  капелу, па модерни салашари имају и довољно простора за своје металне „кочије“ кад дођу да се поклоне својој заштитници, Огњеној Марији.

Милић Миљеновић