ZABORAVLJENE POSLANICE Sedam žena koje su glasale pre Evropljanki

Milica Tomić iz Novog Sada, Mara K. Jovanović iz Pančeva, Katica Rajčić, Olga Stanković, Anastazija Taza Manojlović, Mara Malagurski i Magdalena Manda Sudarević iz Subotice. To  su imena koja bi trebalo da znamo napamet i da budu deo istorije koja se uči u školama. Pet od njih bile su Bunjevke i Srpkinje iz Subotice: političarke, književnice i humanitarke, začetnice ženskog pokreta.

Predsednik Srpskog narodnog odbora pozdravivši ih na prvoj sednici 3. novembra 1918. godine, rekao je „da su žene u ovim teškim vremenima pokazale svoju vrednost, da su ravnopravne i slobodne da odlučuju". Dr Ljubinka Bogetić je 1968. godine u listu Politika napisala da su „u oštroj političkoj borbi za rešavanje jugoslovenskog pitanja 1918. godine vojvođanski radikali smatrali da je nastupila istorijska situacija i za znatnije promene pozicija žena".

Ali ironija istorije je pozala da su to pravo ostvarile samo tada. Zvanično pravo glasa na ovim prostorima žene su dobile tek 1945. godine, punih 27 godina kasnije.

Političarke i urednice

Najpoznatija među poslanicama bila je Milica Jaše Tomić (1859-1944), ćerka Svetozara Miletića. Sa svega 17-19 godina, dok je njen otac bio u zatvoru, preuzela je uređivanje „Zastave", najvažnijeg političkog glasila Srba u Ugarskoj. Kasnije je postala vlasnica i urednica tog lista, a osnovala je i časopis „Žena". Bila je jedina žena potpisana kao urednica u prvim decenijama 20. veka.Drugi ženski listovi morali su imati muškarce kao glavne urednike zbog zakonske regulative.

Mara Malagurski Đorđević (1894-1971) imala je 24 godine kada je glasala. Književnica i etnografkinja, pisala je pod pseudonimom Nevenka. Njena pripovetka „Vita Đanina" dobila je nagradu Srpske akademije nauka. Zahvaljujući njoj, kraljica Marija Karađorđević je na Velikoj sveslovenskoj zabavi Kola srpskih sestara 1934. godine nosila bunjevačku narodnu nošnju.

Humanitarke i liderke

Magdalena Manda Sudarević (1882-1977) bila je izabrana za prvu predsednicu Ženskog pokreta u Subotici. Kada su srpski vojnici oslobodili grad 13. novembra 1918. godine, pokrenula je akciju osnivanja bolnice sa 200 kreveta za obolele vojnike.

Anastazija Taza Manojlović (1889-1974) bila je jedna od osnivača Narodej kuhinje „Dobro delo" koja je delila obroke sirotinji, a bila je i umetnica. Nastupala je sa numerama Stevana Mokranjca i pevala pesmu „Mirjano“. Za nepokolebljiv dobrotvorni rad odlikovana je ordenom Svetog Save V stepena.

Katica Rajčić (1889-1967) posedovala je vanredni pevački talenat i redovno nastupala na društvenim događajima sa izvornim bunjevačkim i srpskim pesmama. Olga Stanković (1865-1957) učestvovala je u prikupljanju pomoći za utamničene Srbe u logorima po Ugarskoj, dok je Marija Jovanović (1853-1939) iz Pančeva svoju kuću i imovinu poklonila Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja.

Zašto je važno pamtiti?

Danas, 107 godina kasnije, ove žene su gotovo zaboravljene. O njihovim životima se malo zna, iako su bile uzorne supruge, brižne majke koje su pokazale da žene mogu biti ravnopravne političarke, urednice, književnice i društvene liderke.

Njihova priča nije samo priča o prošlosti. To je priča o tome kako se prava osvajaju, kako se granice pomeraju i kako se istorija piše. One su pre 107 godina otvorile vrata koja su se za većinu žena u na ovim prostorima  otvorila tek nakon 27 godina.

Feminističko nasleđe u Vojvodini zasniva se na individualnom radu i zalaganju borkinja za ženska prava. I zato je važno da ih pamtimo.

Projekat „Žene Vojvodine koje su pisale istoriju“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press, a sufinasiran je iz budžeta Ministarstva informisanja i telekominijacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.