ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОСЛАНИЦЕ Седам жена које су гласале пре Европљанки

Милица Томић из Новог Сада, Мара К. Јовановић из Панчева, Катица Рајчић, Олга Станковић, Анастазија Таза Манојловић, Мара Малагурски и Магдалена Манда Сударевић из Суботице. То  су имена која би требало да знамо напамет и да буду део историје која се учи у школама. Пет од њих биле су Буњевке и Српкиње из Суботице: политичарке, књижевнице и хуманитарке, зачетнице женског покрета.

Председник Српског народног одбора поздравивши их на првој седници 3. новембра 1918. године, рекао је „да су жене у овим тешким временима показале своју вредност, да су равноправне и слободне да одлучују". Др Љубинка Богетић је 1968. године у листу Политика написала да су „у оштрој политичкој борби за решавање југословенског питања 1918. године војвођански радикали сматрали да је наступила историјска ситуација и за знатније промене позиција жена".

Али иронија историје је позала да су то право оствариле само тада. Званично право гласа на овим просторима жене су добиле тек 1945. године, пуних 27 година касније.

Политичарке и уреднице

Најпознатија међу посланицама била је Милица Јаше Томић (1859-1944), ћерка Светозара Милетића. Са свега 17-19 година, док је њен отац био у затвору, преузела је уређивање „Заставе", најважнијег политичког гласила Срба у Угарској. Касније је постала власница и уредница тог листа, а основала је и часопис „Жена". Била је једина жена потписана као уредница у првим деценијама 20. века.Други женски листови морали су имати мушкарце као главне уреднике због законске регулативе.

Мара Малагурски Ђорђевић (1894-1971) имала је 24 године када је гласала. Књижевница и етнографкиња, писала је под псеудонимом Невенка. Њена приповетка „Вита Ђанина" добила је награду Српске академије наука. Захваљујући њој, краљица Марија Карађорђевић је на Великој свесловенској забави Кола српских сестара 1934. године носила буњевачку народну ношњу.

Хуманитарке и лидерке

Магдалена Манда Сударевић (1882-1977) била је изабрана за прву председницу Женског покрета у Суботици. Када су српски војници ослободили град 13. новембра 1918. године, покренула је акцију оснивања болнице са 200 кревета за оболеле војнике.

Анастазија Таза Манојловић (1889-1974) била је једна од оснивача Народеј кухиње „Добро дело" која је делила оброке сиротињи, а била је и уметница. Наступала је са нумерама Стевана Мокрањца и певала песму „Мирјано“. За непоколебљив добротворни рад одликована је орденом Светог Саве В степена.

Катица Рајчић (1889-1967) поседовала је ванредни певачки таленат и редовно наступала на друштвеним догађајима са изворним буњевачким и српским песмама. Олга Станковић (1865-1957) учествовала је у прикупљању помоћи за утамничене Србе у логорима по Угарској, док је Марија Јовановић (1853-1939) из Панчева своју кућу и имовину поклонила Добровољној задрузи Српкиња.

Зашто је важно памтити?

Данас, 107 година касније, ове жене су готово заборављене. О њиховим животима се мало зна, иако су биле узорне супруге, брижне мајке које су показале да жене могу бити равноправне политичарке, уреднице, књижевнице и друштвене лидерке.

Њихова прича није само прича о прошлости. То је прича о томе како се права освајају, како се границе померају и како се историја пише. Оне су пре 107 година отвориле врата која су се за већину жена у на овим просторима  отворила тек након 27 година.

Феминистичко наслеђе у Војводини заснива се на индивидуалном раду и залагању боркиња за женска права. И зато је важно да их памтимо.

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинасиран је из буџета Министарства информисања и телекоминијација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.