(FOTO) Ovo je selo sa troje dece, a kuće su skuplje nego u gradu: Malo Središte na Vršačkom bregu, od čistog mira do nekretnina od 300.000 evra
Dobro utabani put do Vršca doveo nas je do tačke od koje smo do sada svega dvaput išli, a odakle smo nastavili dalje, naizgled daleko od svega i sveta, u – Malo Središte.
Prateći uzani puteljak okružen vinogradima, ucrtan u Vršački breg koji nas gleda sa svoje najviše tačke – vrha Vojvodine, stižemo u, na srpskom jeziku – Malo Središte, na rumunskom – Prnjavor (Prneaora), što odmah ukazuje na viševekovnu istoriju koja podseća da je ovo selo nastalo najpre kao manastirsko mesto.
A prvi manastir, osnovan krajem 15. veka zahvaljujući despotu Jovanu Brankoviću, a posvećen Svetom arhangelu Gavrilu, nalazio se na mestu današnje rumunske pravoslavne crkve, te ponovo podignut pre 30 godina pola kilometra više od prvobitne lokacije.
Pogled iz manastirske porte, po kojoj uposlenim koracima prolaze monasi, nije za prepričavanje. Jer kadar u kom, kroz šljivik dominira valovita ravnica na samoj ivici južnog Banata, nešto je što se mora lično videti i udahnuti. Čak i zaliti vodom s izvora, nad kojim je izgrađena crkvica.
Obgrljeno tišinom i šumom, Malo Središte postaje sve manje, što je najveći problem koji navodi predsednik Saveta Mesne zajednice Miroslav Vijatov.
– Dece i mladih do 18 godina imamo svega troje – kaže naš sagovornik, dok sedimo za stolom u Domu kulture koji uglavnom zvrji prazan, baš kao i obližnja zgrada davno ugašene osmoletke. – Nemamo više ni radnju. Lekar i poštar nam dolaze jednom nedeljno. Baš kad se setim, sav se naježim, nekad je ovde kod crkve bila puna radnja naroda, bilo je druženje, i da se roštilja, pričaju ljudi, svašta nešto, sad nemaš da popiješ pivo. Više znam pokojnika, četiri puta više, nego one što su sad živi.
Al’ zato kad stigne vikend, a u manastir Središte dođu vernici sa raznih strana, brojni ugostiteljski objekti, utegnuti za sve novce, dodatno procvetaju, a i samo selo na momenat živne.
– Pravo da vam kažem, u selu i nema praznih kuća na prodaju. A inače su skuplje nego u gradu! Jedan je prodao kuću pored manastira za 180.000 evra, a sad ima još jednu, za nju traži preko 300.000. Ima i jedna kod mosta, velika kuća i plac je veliki, traže 90.000 evra, to je jako jeftino – procenjuje Vijatov.
Okruženi vinogradima, vikendicama i šumom, meštani Malog Središta, kojih je svega oko 60 na spavanju, nikad se nisu manje međusobno družili. Po popisu najviše je Rumuna, zatim pokoja Srbijanka i Mađari.
– Iako nas je tako malo, u selu imamo KUD pri kojem postoji orkestar pleh muzike. Njih sedmoro-osmoro sviraju i to lepo funkcioniše – navodi naš domaćin. – Ovde u Domu kulture imamo sto za stoni tenis, kad sam ja bio klinac, nismo imali, čak nam učiteljica nije davala da ovde ulazimo, a sad kad imamo sve i dozvoljeno je, nema ko da koristi. Ne pamtim kad se ovde igrao fudbal, ili kad se poslednji put čuo zvuk lopte ispred, da se deca igraju.
Osim pokojeg auta u prolazu, koji zagrmi uspinjući se krivudavim asfaltom ka centru sela, drugih svedoka nije bilo.
Sve dok pop Florenciu Janeš nije izgalamio na svom motoriću, upregnutom od Vršca, da se sretne sa nama. Što je priča za sebe...
