„Dnevnik” u Banatskom Aranđelovu: Ravnica kao s goblena prkosi vremenu

Da se razumemo, ima šta da nam na pučini održi kurs. I elan. Nešto poput mora napuštenih pašnjaka šatiranih travom zelenih i žutih pramenova, raštrkanih kikica raznoraznog polusaharskog žbunja, urolanih sarmica slame, a sve to na momenat presečeno jarkom punim vode, dok su oko njega fokusirane dve žedne, mada naizgled gladne, žućkaste krave.

To je slika severnog Banata.

U isto vreme tužna, a opet tako puna života. Kao onaj izbockani realizam na goblenu koji visi u dnevnoj kod svačije babe. Hipnotišući. Umirujući. Stoji, ali je pokretan. Toga nije ni svestan... Ali, zaista, ko se danas i usudi da bude? Da jeste. Malo ko zastane usred nečega što mnogi nazivaju ničim; malo ko se udubi u tu svaštinu. Bogatu. Al’ osiromašenu.

E, upravo usred svega toga, sve te lagane ravnice išarane oranicama, oivičen šumarcima, skriva se, a ipak ponosno šepuri, jedno i jedino – Banatsko Aranđelovo.

U gustim krošnjama ušuškane su ulice ovog mesta, a ušuškano je i nešto više od 900 stanovnika, ponajviše srpskog, a potom romskog i mađarskog življa, što meštani komentarišu sledećim rečima: „Ovo je višenacionalna sredina, kod nas nikad nije bilo ispada, čak ni kad je bilo cirkusa.” Ta je činjenica potvrđivana od momenta kad smo izašli iz kola, pa sve do trena dok nismo najzad u njima ponovo zaveslali.

– Lepo  mi je, volim svoje selo iako sam došao ‘97, ali osećam se kao da sam rođen ovde – kaže nam predsednik Saveta Mesne zajednice Rade Gojković, inače naš sagovornik i u tekstu o Podlokanju, o kom smo pisali u okviru serijala o stogodišnjim selima. – Kad izgubimo u fudbalu, iako nisam igrao, ja ne mogu da večeram, krivo mi je! Da bi moglo bolje, moglo bi, ne kažem. Ali mislim da bi svako od nas mogao više da doprinese. Kad kosiš sebi ispred kuće, pokosi i pored ako komšija nije tu ili ne može. Ne moraš svaki put, ali bar svaki treći. Petkom nam nose smeće, a ja četvrtkom uzmem džak i prošetam komšilukom, pokupim flaše, papire, limenke, sve što je usput neko bacio. Kad bi to svako hteo, bilo bi ekstra.

Zaključismo odmah na početku razgovora i da – selo ko selo – kao i svugde, smanjuje se. Što i ne čudi, da bi potom usledio i nastavak: meštani su poprilično uposleni i zaposleni ljudi. Jer, osim penzionera koji uporno doverglaju do centra u trgovinu ili na pijacu, eventualno do pošte ili apoteke prekoputa, u centru ćete videti samo radnike koji su vam pred očima jer upravo tako izgleda njihova lavlja borba za život.

Spas u poslednji čas

Retko kad se zadesi da odemo u neko selo i „ubodemo” pijačni dan. Međutim, u Banatskom Aranđelovu je naizgled svaki dan takav – jer u samom centru na betonskim tezgama uvek se mogu naći raznorazni proizvodi koje izlaže i prodaje Gradimir Lakićević i to tačno pred svojom kućom! Međutim, ukoliko nekad i nema vremena da izađe, to ne znači da ne postoji način doći do željene robe. Poziv telefonom ili kucanjem na kapiju – i stvar rešena!

– Ko mi i naruči ja mu odnesem – priča nam Lakićević, za kog kažu da im je svima „spas u zadnji čas”. – Skoro 80 odsto ide na veresiju, a ostatak mi odmah plate. To su uglavnom socijalni slučajevi i penzioneri, ali i oni redovno isplaćuju kad dobiju pare. Ali vidite, nema naroda više na ulici, nemate koga ni da zaustavite i pitate kakvo nam je selo...

Međutim, kako smo zastali u centru, tako su i meštani počeli da se pojavljuju, zastajkuju i s nama razmene koju.

– Ovde kod nas su samo ostale udovice, a muški „marav”, met’u ruke ovako i pa-pa – pojašnjava nam Relja Radin, stavljajući šake preko grudi, slikovito nam objašnjavajući da im meštani umiru. – Kod nas sve radi na „pis”! Sad imamo Kineze i Kinezice, al’ niko nikog ne dira. Treba da nam otvore jedno odeljenje da učimo kineski, jer do sad smo učili mađarski i ruski. A ja još malo pa neću znati ni srpski!

– Pred nama je obeležavanje Dana sela, ono pada u nedelju, 26. jula, letnji Aranđelovdan, ali ga slavimo u subotu, 25. jula. Organizujemo kuvanje riblje čorbe, bude oko 30 ekipa, od pet do 15 članova. Tu se ljudi združe. Da se razumemo, ne bude samo riblje čorbe, nego ima i roštilja, kuva se pasulj, peče prase... Delimo i nagradice za najuređenija dvorišta, zaista ima baš lepih – priča Gojković, dalje najavljujući i predstojeći turnir u malom fudbalu. – Bude tu u školskom dvorištu, imamo reflektore, dođe desetak velikih ekipa, bude i veterana i pionirčića. Svako veče budu tombole, dobijamo baš lepe nagrade, svašta izvučemo. Dođu ljudi, donesu hladnog pića, pa peku mekike, palačinke, pljeskavice, kuva se kukuruz, bude kokica...

Nabraja naš domaćin i poziva nas da se i sami uverimo u ubedljivo kazanje, a mi živi nismo ako ne uspemo da tada doverglamo i upijemo mirise i atmosferu takve banatske fešte.

Kod nas majstori mogu lepo da opstanu, jer ko god nešto od majstorstva zna da uradi, on funkcioniše kako treba (Rade Gojković)

Tek kad čujete još ovo...

– U zgradi Doma kulture imamo fiskulturnu salu, a služi školi i za priredbe, a gore imamo prostoriju za okupljanje iz FK „Slavija”, tu gledamo utakmice, malo se družimo. Onda imamo i prostoriju za KUD „Dr Gavrilo Pekarović” ali trenutno nije aktivno. Na spratu su nam i udruženje penzionera, aktiv žena, biblioteka, a imamo i svečanu salu za manje skupove, kao i igraonicu za decu – govori nam Gojković, a mi malo zatečeni, da se ne lažemo.

Bez ljubavi nema života

„Evo ga naš novinar”, uzvikuju na ulici meštani Banatskog Aranđelova pošto ugledaše Oskara Benaka iz obližnjeg Majdana, kako svojim foto-aparatićem predano beleži zbivanja u centru sela. Uslikao je i nas, a uspeo je da napravi i neke umetničke fotografije igrajući se s filterima i raznim opcijama na svom sokoćalu koje je zabeležilo stotine kadrova iz cele Vojvodine. A kad smo ga pitali koji je najlepši deo naše pokrajine, dao nam je najispravniji odgovor koji se mogao dati.

– Meni je sve lepo – veli Benak, koji na biciklu, premda ponekad i stojadinom, vozi po svim krajevima, fotografiše i priča s ljudima. – Završio sam za frizera, a u školi smo imali predmet Estetika, kad smo na A4 formatu slikali ugljem, ali sam posle prešao na fotografisanje. Svaki čovek kad se rodi dobije neki dar „od gore”.

Osim ljubavi prema Vojvodini, Benak nam je podelio još jednu važnu mudrost.

– Bez ljubavi nema života, da vam kažem. Ima ljudi koji su sebični, a oni nikad nemaju istinsku ljubav – jasan je naš kolega.

Pazite sad i ovo: nakon Doma kulture, u Partizanskoj ulici, i rimokatoličke župne crkve Svete porodice, nastavlja se potpuno rekonstruisana osmoletka koja pride nosi ime velikana Jovana Jovanovića Zmaja, i ponosni je domaćin jedne porodice roda.

– Žale nam se meštani kako nema autobusa. Ali, ako putnici pre odluče da se odvezu onim taksijima a ne autobusom, onda prevoznik nema računa da drži tu liniju. E, kod nas majstori mogu lepo da opstanu, jer ko god nešto od majstorstva zna da uradi, on funkcioniše kako treba – tvrdi predsednik sela, te suptilno ubacuje „crva” da izbunarite neki zanat koji znate i da za male pare, svega nekoliko hiljada evra, kupite sebi najskromniji krov nad glavom, koji ćete ubrzo prešminkati uz sve solidnije prihode.

Zato skoknite do Banatskog Aranđelova, u subotu, 25. jula, lokacija: park, vreme: 13 časova.