ZAMAK ILI NEŠTO DRUGO: Neobična građevina kod Kaštela Ečka privlači turiste, ali i avanturiste

Da li je ona deo kompleksa ovog predivnog dvorca ili spomenik na neka još davnija vremena?

To je stari vodotoranj na kanalu, preko puta dvorca u Ečkoj, zidan u stilu nemačke neoromantike. On je simbol vremena kada je ovaj kraj bio jedan od najuređenijih veleposeda u Banatu i još uvek čeka na rekonstrukciju.

Vodotoranj je podignut u okviru kompleksa imanja porodice Lazar, koja je krajem 18. i tokom 19. veka razvijala Ečku kao jedno od najznačajnijih poljoprivrednih dobara u tadašnjoj Austrijskoj carevini, a kasnije Austrougarskoj. Sam dvorac Dvorac Ečka bio je centar tog sistema, ali bez infrastrukture poput vodotornja ne bi bilo moguće održati ni domaćinstvo, ni ekonomiju koja ga je okruživala.

Iako ne postoji sasvim precizan zapis o godini izgradnje, smatra se da je toranj podignut u drugoj polovini 19. veka, u vreme kada se na velikim imanjima uvode moderni sistemi vodosnabdevanja. U obliku je osmougaone tvrđave sa grudobranima, sa višom osmougaonom kulom pored, koja je u davnim vremenima služila kao vidikovac sa kog se prostirao pogled na imanje. Građen je od opeke, sa masivnim zidovima i rezervoarom na vrhu. U unutrašnjosti se nalazila parna mašina koja je crpela vodu iz obližnjeg bunara i prenosuila je dalje na imanje, preko tučanih cevi. Takva gradnja nije bila improvizacija – zahtevala je projekat, zanatlije i vreme, pa se pretpostavlja da je izgradnja trajala više meseci, ako ne i čitavu građevinsku sezonu.

Njegova funkcija nije bila isključivo vezana za dvorac. Naprotiv, vodotoranj je bio deo šireg sistema koji je snabdevao vodom ekonomske objekte – štale, radionice, magacine, kao i poljoprivredne površine u neposrednoj blizini. Voda se koristila i za napajanje stoke, što je bilo od presudnog značaja za veleposed koji se oslanjao na stočarstvo. U tom smislu, toranj je bio više „industrijski“ nego reprezentativni objekat, iako izgledom i danas odudara od običnih pomoćnih zgrada.

Tokom burnog 20. veka, sudbina vodotornja pratila je sudbinu samog imanja. Posle Prvog svetskog rata i raspada Austrougarske, veleposedi su postepeno gubili nekadašnji značaj. U Drugom svetskom ratu ovaj kraj je bio pod okupacijom, ali nema podataka da je toranj bio direktno razaran – verovatnije je da je nastavio da služi praktičnim potrebama, jer je voda uvek bila strateški resurs. Posle rata, u vreme socijalističke Jugoslavije, sistemi poput ovog često su uključivani u poljoprivredna dobra i zadruge, ali su vremenom, modernizacijom vodovoda, gubili funkciju.

Kada je prestao da bude potreban, vodotoranj je ostao bez održavanja. Danas je vidljivo da je konstrukcija načeta vremenom: opeka je potamnela, delovi su oštećeni, a okolina zapuštena i ovaj vodotoranj koji neodoljivo podseća na zamak, postao je napušteni svedok jednog bivšeg sistema. Zavod za zaštitu spomenika kulture zaključio je da je ovaj spomenik nebezbedan jer delovi otpadaju, ali meštani kažu da ga, s vremena na vreme, posećuju avanturisti koji se penju uz zidove i slikaju s vrha za društvene mreže.

Pitanje zašto nije obnovljen ima više odgovora, ali nijedan nije jednostavan. Ovakvi objekti često nisu u prvom planu zaštite, jer se ne doživljavaju kao „reprezentativni“ poput dvoraca ili crkava, iako imaju značaj za razumevanje svakodnevnog života i privrede jednog vremena. Pored toga, obnova zahteva jasno vlasništvo, novac i namenu – a bez nove funkcije, ovakve građevine lako ostaju prepuštene propadanju. Do tada, stajaće kao podsetnik na vreme kada je voda morala da se podigne na visinu da bi život mogao da teče – i kada je jedan veleposed funkcionisao kao mali, dobro organizovan svet.

Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.