ЗАМАК ИЛИ НЕШТО ДРУГО: Необична грађевина код Каштела Ечка привлачи туристе, али и авантуристе

Да ли је она део комплекса овог предивног дворца или споменик на нека још давнија времена?

То је стари водоторањ на каналу, преко пута дворца у Ечкој, зидан у стилу немачке неоромантике. Он је симбол времена када је овај крај био један од најуређенијих велепоседа у Банату и још увек чека на реконструкцију.

Водоторањ је подигнут у оквиру комплекса имања породице Лазар, која је крајем 18. и током 19. века развијала Ечку као једно од најзначајнијих пољопривредних добара у тадашњој Аустријској царевини, а касније Аустроугарској. Сам дворац Дворац Ечка био је центар тог система, али без инфраструктуре попут водоторња не би било могуће одржати ни домаћинство, ни економију која га је окруживала.

Иако не постоји сасвим прецизан запис о години изградње, сматра се да је торањ подигнут у другој половини 19. века, у време када се на великим имањима уводе модерни системи водоснабдевања. У облику је осмоугаоне тврђаве са грудобранима, са вишом осмоугаоном кулом поред, која је у давним временима служила као видиковац са ког се простирао поглед на имање. Грађен је од опеке, са масивним зидовима и резервоаром на врху. У унутрашњости се налазила парна машина која је црпела воду из оближњег бунара и преносуила је даље на имање, преко тучаних цеви. Таква градња није била импровизација – захтевала је пројекат, занатлије и време, па се претпоставља да је изградња трајала више месеци, ако не и читаву грађевинску сезону.

Његова функција није била искључиво везана за дворац. Напротив, водоторањ је био део ширег система који је снабдевао водом економске објекте – штале, радионице, магацине, као и пољопривредне површине у непосредној близини. Вода се користила и за напајање стоке, што је било од пресудног значаја за велепосед који се ослањао на сточарство. У том смислу, торањ је био више „индустријски“ него репрезентативни објекат, иако изгледом и данас одудара од обичних помоћних зграда.

Током бурног 20. века, судбина водоторња пратила је судбину самог имања. После Првог светског рата и распада Аустроугарске, велепоседи су постепено губили некадашњи значај. У Другом светском рату овај крај је био под окупацијом, али нема података да је торањ био директно разаран – вероватније је да је наставио да служи практичним потребама, јер је вода увек била стратешки ресурс. После рата, у време социјалистичке Југославије, системи попут овог често су укључивани у пољопривредна добра и задруге, али су временом, модернизацијом водовода, губили функцију.

Када је престао да буде потребан, водоторањ је остао без одржавања. Данас је видљиво да је конструкција начета временом: опека је потамнела, делови су оштећени, а околина запуштена и овај водоторањ који неодољиво подсећа на замак, постао је напуштени сведок једног бившег система. Завод за заштиту споменика културе закључио је да је овај споменик небезбедан јер делови отпадају, али мештани кажу да га, с времена на време, посећују авантуристи који се пењу уз зидове и сликају с врха за друштвене мреже.

Питање зашто није обновљен има више одговора, али ниједан није једноставан. Овакви објекти често нису у првом плану заштите, јер се не доживљавају као „репрезентативни“ попут двораца или цркава, иако имају значај за разумевање свакодневног живота и привреде једног времена. Поред тога, обнова захтева јасно власништво, новац и намену – а без нове функције, овакве грађевине лако остају препуштене пропадању. До тада, стајаће као подсетник на време када је вода морала да се подигне на висину да би живот могао да тече – и када је један велепосед функционисао као мали, добро организован свет.

Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.