„Dnevnik“ u selu nacionalnih zajednica - Bačko Gradište

Bogato brojnim nacionalnim zajednicama, među kojima dominira mađarska, a negujući dva hrišćanska hrama: rimokatoličku crkvu Svetog arhangela Mihaila i pravoslavnu crkvu Preobraženja Gospodnjeg, ovo selo pri Opštini Bečej čuva oko 5.000 svojih stanovnika.

I koga god da zateknete na ulici, s namerom da vam kaže koje su mu prve asocijacije na mesto u kom živi, bogami, dobićete svakakve komentare. Nekima je sve savršeno, ma žive u najlepšem selu na svetu, neki tvrde da je sve propalo, a ima i onih koji su zadovoljni iako muku muče sa čim stignu... Onda je najbolje da idemo hronološki; kako smo koga mi zaticali tokom obilaska, tako vam utiske i razgovore prenosimo. Najpre smo „uskočili“ u razgovor koji su vodile dve mame dok su čekale decu iz vrtića.

Poklonu se u zube ne gleda

Bačko Gradište se spominje još u drugoj polovini 14. veka i to kao poklon porodici Gorjanski od kralja Žigmunda Luksemburškog.

Prema navodima, od početka je bilo srpsko mesto, da bi se Mađari doseljavali sredinom 18. veka, nakon razvojačenja potiske granice. 

- Nikako se ne živi, sve je gore i gore, rodom sam odavde i u svakakvom smislu je selo propalo - kaže nam Aleksandra Popović. - Godine života me ovde drže, ne želim da odem odavde. Sin je veliki, on je našao svoj put, ja sam hraniteljica, suprug radi u Bečeju, putuje, imamo svoju kuću, sredili smo se donekle... Nekad je selo imalo sve, a sad šta god vam treba moraš da ideš u Bečej, Temerin, Novi Sad... Ovako, za svaki dan šta nam treba ima kol’ko ’oćeš. Nedavno je otvorena prodavnica pločica i ne znam kako opstaje, jer ovde ništa ne može da opstane. Ali zato kladionica može, što je žalosno, jer nam tu omladina izlazi, kao i oni matori koji ne znaju šta će sami od sebe.

Sa svim rečenim se složila i njena prijateljica Jovanka Miražić, koja je istakla da je najveći problem to što mladi više nemaju pardona prema starijima, kao i činjenica da nastavnici danas nemaju nikakvu moć na časovima.

Uprkos nedaćama na koje nailaze kao majke, svesne su i da Bačko Gradište ima pozitivnih strana koje su svakako jedan od razloga zašto se u tom selu ipak ostaje.

- Dobro, imamo Mrtvu Tisu, to nam je lepo, a i u biblioteci organizuju neka dešavanja, ima štrikanje, aerobik. Ali nemaš s kim da ideš na sve to, pride u kući „polude“ kad treba da ideš negde - iskrena je Aleksandra Petrović.

Nakon razgovora sa njima, zadenuli smo se u jednoj od pekara, gde nas je dočekala prodavačica Linda, rodom iz Prizrena.

- Živim ovde već 11 i po godina, udala sam se u Bačkom Gradištu - priča nam Linda, izvinjavajući se što loše govori srpski, premda se po tom pitanju ne bismo složili s njom. - Dobro su nas prihvatili ovde, lepo je... Dosta mi nedostaje jug, pravo da ti kažem, i idem dole kad god mogu. Ali nema puno razlika, jeste tamo gušći život, mesto je okruženo planinama, svako ima svoje, ali nema razlike.

Reč po reč i eto vesele Julijane Čepregi koja je došla da kupi „najbolji hleb u selu“, pa nastavlja kod prije na ručak.

- Da ja vama kažem, ovo je najlepše selo na celom svetu! Jesam iskrena, bogami. Svaka dva meseca idem u Nemačku da pazim stare ljude, al’ kad ja vidim ovu našu crkvu, ovako mi srce radi, ništa više mi ne treba... Biće nam još lepše, radi se, gradi se. Ali jeste mnogo drugačije nego što je bilo kad sam ja bila mlada. Evo, imamo nove pekare, nove radnje, nekad smo imali samo jednu veliku, puno toga se promenilo i ide sve to na bolje. A ljudi su srdačni - uzvikuje Čepregi, diktirajući nam raspored svojih obaveza u toku nedelje, što podrazumeva ispijanje jutarnje kafe sa komšilukom ponedeljkom, utorkom, četvrtkom i petkom, dok je sreda rezervisana da svako malo „oduva“, a petak veče, zna se, ide se na igranke!

Produžavamo do Bisernog ostrva na Mrtvoj Tisi. Pažljivo prelazeći vojni most, koji zvuči kao da će se raspasti kad preko njega prelaze kola, susrećemo se s nestrpljivim pecarošima koji su iskoristili lepo vreme da zabace udicu, ali su iz vode izvlačili samo „amerikance“, bacajući ih na daske mosta, i glasno negodujući zašto nema babuški po koje su došli.

Sve skuplje nego u Novom Sadu

Goran Peljušić se u ovo selo doselio pre šest godina. Zatekli smo ga kako nešto utovaruje u kuću, u čemu mu je pomagao njegov otac Šime koji i dalje živi u Novom Sadu i eto, baš tog dana se, kao i mi, zatekao u Bačkom Gradištu. Obojica se žale da se dosta krade po kućama u selu.

- Vidite, kad hoćete da kupite kuću u Bačkom Gradištu, prvo vam komšiluk napomene gde lopovi kradu, u kom delu sela, to je ovde na prvom mestu, pa vi vidite - veli Šime.

Iako je Goran odlučio da život na devetom spratu u Novom Sadu zameni prizemnom kućom u centru Bačkog Gradišta, kako bi mogao da se bavi poslovima koji ga zanimaju, nije baš najzadovoljniji, ali to ne znači da planira da se vrati u soliter.

- Ja sam sa svima okolo jako dobar i imam sve što mi treba, samo što je ovde mnogo skuplje nego u Novom Sadu i to je uvek tako bilo. Evo, sredom i nedeljom je pijaca ovde u selu, i sve je skuplje nego u Novom Sadu - tvrdi naš sagovornik.

- Ovde ima 27 vrsta ribe i krivolov nam je veliki problem - kaže nam penzionisani šef službe Mihalj Novak, koji je bio zadužen za čuvanje ovog parka prirode. - Tu je vikend naselje, pa kad dođe petak, do nedelje ih bude na hiljade! Kad bi naišla u maju, videla bi da su u svakoj vikendici porodice, naročito otkako je korona. Cene su sad ogromne. Evo, budući da sam lovac pa znam, za Lovački dom smo dobili ponudu od 70.000 evra! Mi prodajemo tu kuću, ali želimo da sve uradimo kako treba, tako da će nam doći procenitelj i sve. Inače, to je kuća koja nije skroz do plaže, ali ima jutro placa, podrum, prostorije... Kućice koje se nalaze na putu prema Tisi, možda su i triput skuplje od onih koje su na putu koji ne ide ovamo. Recimo, prazan plac, širine od oko 16 metara, prodat je za 22.000 evra.

I dok se nezamislive cifre nižu, pride nadmećući se kako su u Čurugu vikendice uz stari tok Tise dostigle i vrtoglavih 350.000 evra (budući da ovaj park prirode naleže na tri opštine: Bečej, Novi Bečej i Temerin, te kod „info centra“ možete naći predstavnike sa svih pomenutih strana), mi grabimo svaki trenutak da uživamo u lepom vremenu uz mirnu vodu koja slovi za veoma čistu, što potvrđuju i beli lokvanji u delovima koji su plići.

- Ovo je otišlo pod zaštitu države avgusta 2008 - veli Novak. - Pre nismo imali ni krov, ni čamac, a za ovih 15 godina smo nabavili dva čamca, tri motora, urađen je vidikovac, saletla, info pult... U početku smo davali i neke brošure, a sad ima i film „Potiski biser“ koji možete pogledati na Jutjubu, jako je lepo urađeno, prikazano je kako ovde sve izgleda kroz sva četiri godišnja doba.

Tekst i foto: Lea Radlovački