Богато бројним националним заједницама, међу којима доминира мађарска, а негујући два хришћанска храма: римокатоличку цркву Светог архангела Михаила и православну цркву Преображења Господњег, ово село при Општини Бечеј чува око 5.000 својих становника.
И кога год да затекнете на улици, с намером да вам каже које су му прве асоцијације на место у ком живи, богами, добићете свакакве коментаре. Некима је све савршено, ма живе у најлепшем селу на свету, неки тврде да је све пропало, а има и оних који су задовољни иако муку муче са чим стигну... Онда је најбоље да идемо хронолошки; како смо кога ми затицали током обиласка, тако вам утиске и разговоре преносимо. Најпре смо „ускочили“ у разговор који су водиле две маме док су чекале децу из вртића.
Поклону се у зубе не гледа
Бачко Градиште се спомиње још у другој половини 14. века и то као поклон породици Горјански од краља Жигмунда Луксембуршког.
Према наводима, од почетка је било српско место, да би се Мађари досељавали средином 18. века, након развојачења потиске границе.
- Никако се не живи, све је горе и горе, родом сам одавде и у свакаквом смислу је село пропало - каже нам Александра Поповић. - Године живота ме овде држе, не желим да одем одавде. Син је велики, он је нашао свој пут, ја сам хранитељица, супруг ради у Бечеју, путује, имамо своју кућу, средили смо се донекле... Некад је село имало све, а сад шта год вам треба мораш да идеш у Бечеј, Темерин, Нови Сад... Овако, за сваки дан шта нам треба има кол’ко ’оћеш. Недавно је отворена продавница плочица и не знам како опстаје, јер овде ништа не може да опстане. Али зато кладионица може, што је жалосно, јер нам ту омладина излази, као и они матори који не знају шта ће сами од себе.
Са свим реченим се сложила и њена пријатељица Јованка Миражић, која је истакла да је највећи проблем то што млади више немају пардона према старијима, као и чињеница да наставници данас немају никакву моћ на часовима.
Упркос недаћама на које наилазе као мајке, свесне су и да Бачко Градиште има позитивних страна које су свакако један од разлога зашто се у том селу ипак остаје.
- Добро, имамо Мртву Тису, то нам је лепо, а и у библиотеци организују нека дешавања, има штрикање, аеробик. Али немаш с ким да идеш на све то, приде у кући „полуде“ кад треба да идеш негде - искрена је Александра Петровић.
Након разговора са њима, заденули смо се у једној од пекара, где нас је дочекала продавачица Линда, родом из Призрена.
- Живим овде већ 11 и по година, удала сам се у Бачком Градишту - прича нам Линда, извињавајући се што лоше говори српски, премда се по том питању не бисмо сложили с њом. - Добро су нас прихватили овде, лепо је... Доста ми недостаје југ, право да ти кажем, и идем доле кад год могу. Али нема пуно разлика, јесте тамо гушћи живот, место је окружено планинама, свако има своје, али нема разлике.
Реч по реч и ето веселе Јулијане Чепреги која је дошла да купи „најбољи хлеб у селу“, па наставља код прије на ручак.
- Да ја вама кажем, ово је најлепше село на целом свету! Јесам искрена, богами. Свака два месеца идем у Немачку да пазим старе људе, ал’ кад ја видим ову нашу цркву, овако ми срце ради, ништа више ми не треба... Биће нам још лепше, ради се, гради се. Али јесте много другачије него што је било кад сам ја била млада. Ево, имамо нове пекаре, нове радње, некад смо имали само једну велику, пуно тога се променило и иде све то на боље. А људи су срдачни - узвикује Чепреги, диктирајући нам распоред својих обавеза у току недеље, што подразумева испијање јутарње кафе са комшилуком понедељком, уторком, четвртком и петком, док је среда резервисана да свако мало „одува“, а петак вече, зна се, иде се на игранке!
Продужавамо до Бисерног острва на Мртвој Тиси. Пажљиво прелазећи војни мост, који звучи као да ће се распасти кад преко њега прелазе кола, сусрећемо се с нестрпљивим пецарошима који су искористили лепо време да забаце удицу, али су из воде извлачили само „американце“, бацајући их на даске моста, и гласно негодујући зашто нема бабушки по које су дошли.
Све скупље него у Новом Саду
Горан Пељушић се у ово село доселио пре шест година. Затекли смо га како нешто утоварује у кућу, у чему му је помагао његов отац Шиме који и даље живи у Новом Саду и ето, баш тог дана се, као и ми, затекао у Бачком Градишту. Обојица се жале да се доста краде по кућама у селу.
- Видите, кад хоћете да купите кућу у Бачком Градишту, прво вам комшилук напомене где лопови краду, у ком делу села, то је овде на првом месту, па ви видите - вели Шиме.
Иако је Горан одлучио да живот на деветом спрату у Новом Саду замени приземном кућом у центру Бачког Градишта, како би могао да се бави пословима који га занимају, није баш најзадовољнији, али то не значи да планира да се врати у солитер.
- Ја сам са свима около јако добар и имам све што ми треба, само што је овде много скупље него у Новом Саду и то је увек тако било. Ево, средом и недељом је пијаца овде у селу, и све је скупље него у Новом Саду - тврди наш саговорник.
- Овде има 27 врста рибе и криволов нам је велики проблем - каже нам пензионисани шеф службе Михаљ Новак, који је био задужен за чување овог парка природе. - Ту је викенд насеље, па кад дође петак, до недеље их буде на хиљаде! Кад би наишла у мају, видела би да су у свакој викендици породице, нарочито откако је корона. Цене су сад огромне. Ево, будући да сам ловац па знам, за Ловачки дом смо добили понуду од 70.000 евра! Ми продајемо ту кућу, али желимо да све урадимо како треба, тако да ће нам доћи проценитељ и све. Иначе, то је кућа која није скроз до плаже, али има јутро плаца, подрум, просторије... Кућице које се налазе на путу према Тиси, можда су и трипут скупље од оних које су на путу који не иде овамо. Рецимо, празан плац, ширине од око 16 метара, продат је за 22.000 евра.
И док се незамисливе цифре нижу, приде надмећући се како су у Чуругу викендице уз стари ток Тисе достигле и вртоглавих 350.000 евра (будући да овај парк природе належе на три општине: Бечеј, Нови Бечеј и Темерин, те код „инфо центра“ можете наћи представнике са свих поменутих страна), ми грабимо сваки тренутак да уживамо у лепом времену уз мирну воду која слови за веома чисту, што потврђују и бели локвањи у деловима који су плићи.
- Ово је отишло под заштиту државе августа 2008 - вели Новак. - Пре нисмо имали ни кров, ни чамац, а за ових 15 година смо набавили два чамца, три мотора, урађен је видиковац, салетла, инфо пулт... У почетку смо давали и неке брошуре, а сад има и филм „Потиски бисер“ који можете погледати на Јутјубу, јако је лепо урађено, приказано је како овде све изгледа кроз сва четири годишња доба.
Текст и фото: Леа Радловачки
