KAKO JE DTD UKROTIO RAVNICU I SPASAO JE OD POPLAVA I BARA Sistem dug 960 kilometara je čudo od projekta, sve je počelo još u 18. veku

Međutim, njegova osnovna istorijska uloga bila je rešavanje jednog od najvećih problema Panonske nizije — upravljanje viškom vode.

DTD nije bio samo kanalski sistem, već jedan od najvećih i najsloženijih vodoprivrednih poduhvata u Evropi 20. veka. Njegov cilj bio je da se uredi vodni režim ogromnih ravničarskih prostora: da se suvišne vode odvode, smanji opasnost od poplava, obezbedi voda u sušnim periodima i stvore uslovi za stabilniju poljoprivrednu proizvodnju.

Drugim rečima, DTD nije „stvorio“ plodnu vojvođansku zemlju, ali je omogućio da se njeni prirodni potencijali koriste daleko efikasnije.

Od Begeja i Velikog bačkog kanala do jedinstvenog sistema

Borba sa vodom u Vojvodini nije počela u 20. veku. Još tokom 18. i 19. veka sprovodili su se veliki regulacioni radovi na rekama i kanalima, sa ciljem da se smanje poplave, poboljša plovidba i omogući obrada ranije nepristupačnih površina.

Među najznačajnijim pretečama kasnijeg sistema bio je Veliki bački kanal, izgrađen između 1793. i 1801. godine prema projektima braće Jožefa i Gabora Kiša. Sa dužinom od oko 114 kilometara, on je predstavljao jedan od najznačajnijih hidrotehničkih poduhvata svog vremena i važan temelj kasnijeg razvoja vodne infrastrukture u Bačkoj.

Ideja o jedinstvenom sistemu koji bi povezao postojeće i nove kanale razvijena je posle Drugog svetskog rata. Inženjer Nikola Mirkov je 1947. godine predstavio koncepciju integralnog sistema koji bi objedinio različite vodne objekte i omogućio kontrolisano upravljanje vodama na prostoru Vojvodine.

Dve decenije izgradnje velikog hidrotehničkog sistema

Posle višegodišnjih priprema i projektovanja, izgradnja modernog Hidrosistema Dunav–Tisa–Dunav započela je 1957. godine.

Radovi su se odvijali fazno i trajali su do 1977. godine. U tom periodu izgrađena je mreža kanala, prevodnica, crpnih stanica, ustava i drugih objekata koji su omogućili kontrolu vodnog režima na velikom delu Vojvodine.

Sistem je zaokružen 1977. godine puštanjem u rad brane na Tisi kod Novog Bečeja, jednog od najznačajnijih i najvećih objekata celog sistema.

Tokom izgradnje iskopano je oko 130 miliona kubnih metara zemlje, što svedoči o ogromnom obimu poduhvata.

Glavna borba: suvišna voda i nestabilan vodni režim

Pre izgradnje DTD-a, veliki delovi Vojvodine bili su izloženi čestim problemima:

• visokim podzemnim vodama,
• zabarivanju zemljišta,
• sezonskim poplavama,
• otežanoj poljoprivrednoj proizvodnji.

Poseban problem predstavljala je činjenica da prirodni vodni režim ravnice nije odgovarao potrebama savremene poljoprivrede. U sušnim periodima nedostajala je voda, dok je u vlažnim periodima njen višak ugrožavao zemljište i naselja.

Zbog toga je DTD projektovan kao sistem koji omogućava:

Odvodnjavanje

Kanalska mreža i prateći objekti omogućavaju prikupljanje i odvođenje suvišnih voda sa velikih površina.

Zaštitu od poplava

Regulacijom vodotokova i kontrolom nivoa vode smanjen je rizik od plavljenja poljoprivrednih površina i naselja.

Upravljanje vodom u sušnim periodima

Sistem omogućava dovođenje vode u područja gde je ona potrebna, što je kasnije postalo sve značajnije za razvoj navodnjavanja.

DTD nije samo sistem za odvodnjavanje

Iako su rešavanje problema suvišnih voda i zaštita od poplava bili među glavnim razlozima za izgradnju, DTD je od početka zamišljen kao višenamenski sistem.

Njegove funkcije su:

• odvodnjavanje,
• zaštita od poplava,
• navodnjavanje,
• snabdevanje industrije tehničkom vodom,
• plovidba,
• razvoj ribarstva i drugih privrednih aktivnosti.

Navodnjavanje nije bilo samo naknadno korišćenje kanala, već jedna od predviđenih mogućnosti sistema. Ipak, u praksi je dugo najvidljivija uloga DTD-a bila upravo u regulisanju suvišnih voda i zaštiti zemljišta.

Veliki sistem koji je promenio Vojvodinu

Hidrosistem Dunav–Tisa–Dunav jedan je od najznačajnijih infrastrukturnih projekata u istoriji Vojvodine. Njegova najveća vrednost nije samo u kilometrima kanala, već u sposobnosti da kontroliše vodu — resurs koji je vekovima bio i pretnja i uslov opstanka na ravnici.

DTD nije nastao samo da bi „odveo vodu“, niti samo da bi obezbedio navodnjavanje. Njegova suština je u ravnoteži: da višak vode bude uklonjen kada ugrožava zemlju, a da voda bude dostupna onda kada je najpotrebnija.

Upravo ta sposobnost upravljanja vodom omogućila je da veliki deo Vojvodine dobije stabilnije uslove za život, poljoprivredu i razvoj.