КАКО ЈЕ ДТД УКРОТИО РАВНИЦУ И СПАСАО ЈЕ ОД ПОПЛАВА И БАРА Систем дуг 960 километара је чудо од пројекта, све је почело још у 18. веку

Међутим, његова основна историјска улога била је решавање једног од највећих проблема Панонске низије — управљање вишком воде.

ДТД није био само каналски систем, већ један од највећих и најсложенијих водопривредних подухвата у Европи 20. века. Његов циљ био је да се уреди водни режим огромних равничарских простора: да се сувишне воде одводе, смањи опасност од поплава, обезбеди вода у сушним периодима и створе услови за стабилнију пољопривредну производњу.

Другим речима, ДТД није „створио“ плодну војвођанску земљу, али је омогућио да се њени природни потенцијали користе далеко ефикасније.

Од Бегеја и Великог бачког канала до јединственог система

Борба са водом у Војводини није почела у 20. веку. Још током 18. и 19. века спроводили су се велики регулациони радови на рекама и каналима, са циљем да се смање поплаве, побољша пловидба и омогући обрада раније неприступачних површина.

Међу најзначајнијим претечама каснијег система био је Велики бачки канал, изграђен између 1793. и 1801. године према пројектима браће Јожефа и Габора Киша. Са дужином од око 114 километара, он је представљао један од најзначајнијих хидротехничких подухвата свог времена и важан темељ каснијег развоја водне инфраструктуре у Бачкој.

Идеја о јединственом систему који би повезао постојеће и нове канале развијена је после Другог светског рата. Инжењер Никола Мирков је 1947. године представио концепцију интегралног система који би објединио различите водне објекте и омогућио контролисано управљање водама на простору Војводине.

Две деценије изградње великог хидротехничког система

После вишегодишњих припрема и пројектовања, изградња модерног Хидросистема Дунав–Тиса–Дунав започела је 1957. године.

Радови су се одвијали фазно и трајали су до 1977. године. У том периоду изграђена је мрежа канала, преводница, црпних станица, устава и других објеката који су омогућили контролу водног режима на великом делу Војводине.

Систем је заокружен 1977. године пуштањем у рад бране на Тиси код Новог Бечеја, једног од најзначајнијих и највећих објеката целог система.

Током изградње ископано је око 130 милиона кубних метара земље, што сведочи о огромном обиму подухвата.

Главна борба: сувишна вода и нестабилан водни режим

Пре изградње ДТД-а, велики делови Војводине били су изложени честим проблемима:

• високим подземним водама,
• забаривању земљишта,
• сезонским поплавама,
• отежаној пољопривредној производњи.

Посебан проблем представљала је чињеница да природни водни режим равнице није одговарао потребама савремене пољопривреде. У сушним периодима недостајала је вода, док је у влажним периодима њен вишак угрожавао земљиште и насеља.

Због тога је ДТД пројектован као систем који омогућава:

Одводњавање

Каналска мрежа и пратећи објекти омогућавају прикупљање и одвођење сувишних вода са великих површина.

Заштиту од поплава

Регулацијом водотокова и контролом нивоа воде смањен је ризик од плављења пољопривредних површина и насеља.

Управљање водом у сушним периодима

Систем омогућава довођење воде у подручја где је она потребна, што је касније постало све значајније за развој наводњавања.

ДТД није само систем за одводњавање

Иако су решавање проблема сувишних вода и заштита од поплава били међу главним разлозима за изградњу, ДТД је од почетка замишљен као вишенаменски систем.

Његове функције су:

• одводњавање,
• заштита од поплава,
• наводњавање,
• снабдевање индустрије техничком водом,
• пловидба,
• развој рибарства и других привредних активности.

Наводњавање није било само накнадно коришћење канала, већ једна од предвиђених могућности система. Ипак, у пракси је дуго највидљивија улога ДТД-а била управо у регулисању сувишних вода и заштити земљишта.

Велики систем који је променио Војводину

Хидросистем Дунав–Тиса–Дунав један је од најзначајнијих инфраструктурних пројеката у историји Војводине. Његова највећа вредност није само у километрима канала, већ у способности да контролише воду — ресурс који је вековима био и претња и услов опстанка на равници.

ДТД није настао само да би „одвео воду“, нити само да би обезбедио наводњавање. Његова суштина је у равнотежи: да вишак воде буде уклоњен када угрожава земљу, а да вода буде доступна онда када је најпотребнија.

Управо та способност управљања водом омогућила је да велики део Војводине добије стабилније услове за живот, пољопривреду и развој.