„DNEVNIK” U GOLUBINCIMA Skriveni biser Srema, selo između dva grada u kojoj život teče baš kako treba
Smešteni tačno između Novog Sada i Beograda, Golubinci su prava varošica u kojoj je, čini nam se, milina živeti. Ako želite svoj mir, a da vam je i posao u blizini – sve imate u Golubincima.
Ukoliko su vam potrebne raznorazne radnje i sadržaji – imate ih u Golubincima! E, a ako želite da kupite kuću – kojih je još malo ostalo – treba vam i do 70.000 evrića...
– Nemamo utisak da smo na selu, jer imamo sve što nam treba, razne mogućnosti, a i Stara Pazova nam je na šest kilometara, Inđija na sedam – veli predsednik Saveta MZ Dragan Đukić.
– Drago mi je što ste primetili koliko nam je selo lepo i što vam se sviđa. Ja volim svoje mesto, a ono je onakvo kakvim ga čine meštani.
I zaista, teško da ćete naići na kuću – nebitno koliko ona bila nova ili stara – a da je ruinirana, zapuštena, ružna... Ulice su takoreći cakum-pakum sređene, zelenila imate gdegod da se okrenete, kao i brojne znamenitosti koje vas podsećaju da je ovo selo odvajkada bilo uređeno i bogato.
– Golubinci važe za najstarije selo po proseku godina meštana u našoj opštini, što je oko 45, što nam je podatak iz Doma zdravlja – kaže naš sagovornik, aludirajući da nažalost imaju sve manje mladog priraštaja, nadajući se da će se ta demografska slika promeniti. – U selu živi oko 4.500 ljudi i mogu da kažem da smo multietnička sredina. Decenijama živimo u miru i slozi.
Bogata istorija bogatog sela
Prvo pominjanje Golubinaca datira iz 1572. godine, a ime je dobilo apropo velikog broja domaćih golubova koji su karakteristični za ovo podneblje. Međutim, najznačajniji svedoci proteklih vekova jesu dvorac Šlos (1767) i objekat u kom je današnja zgrada mesne zajednice (1770), kao i pravoslavna crkva Vavedenja Bogorodice (1788) i katolička crkva Svetog Jurja (1885). Naravno, ne treba zaboraviti ni dva ambara sa kotobanjama iz 1913. i 1921. godine, a koji se nalaze jedan blizu drugog u glavnoj Pazovačkoj ulici.
Naime, Golubinci su postali deo Vojne Krajine 1756. godine, kada se i doselio hrvatski živalj. Tadašnje vlasti podigle su dvorac Šlos za potrebe graničnih posada, kao Upravnu zgradu, koja ima status spomenika kulture.
Ono čime se meštani najviše ponose jeste to da je Šlos u dva navrata bio stecište dve značajne istorijske ličnosti – Ludviga van Betovena koji je bio u poseti tadašnjoj ljubavi Žanet d’Hontar (1770), kao i vožda Karađorđa koji je tu boravio 1813. Danas se ovaj objekat koristi za razna udruženja i manifestacije.
Kada je reč o obrazovanju u Golubincima, prvi pomeni se vezuju za 1758. godinu, kada je osnovana prva srpska veroispovedna škola, a prvi učitelj je bio sveštenik Joakim Aćim Nikolić. Nakon toga sledi zatišje, te se 1770. godine spominje Pravoslavna trivijalna škola u okviru Vojne granice, a koja se nalazila u objektu u kom su danas biblioteka i Mesni odbor penzionera. Prema podacima sa sajta osmoletke „23. oktobar”, naporima nemačkih i hrvatskih porodica otvorena je i nemačka osnovna škola 1827. godine, da bi po iseljenju Nemaca, a posle ukidanja Vojne granice, ova škola nastavila da radi kao Hrvatska pučka škola. Međutim, 1888. na inicijativu meštana i Opštine sazidana je školska zgrada od tvrdog materijala, u to vreme jedna od dve takve u Vojvodini, a koja je otvorena 13. novembra 1888. godine. Od tada su srpska i hrvatska deca išla u istu zgradu, s tim što su odeljenja i dalje bila podeljena. Objekat današnje škole sazidan je 1964. godine, a 1992. je dozidana sa novim učionicama.
I dok jedni, standardno, bolji život traže „preko grane”, oni drugi koji sreću pronalaze u svom mestu mahom se bave poljoprivredom ili rade u obližnjim industrijskim zonama, ali i kod lokalnih preduzetnika kojih ima napretek.
– Kod nas su zastupljene sve ratarske kulture, ali i duvan koji je počeo da se uzgaja u našim krajevima sredinom devedesetih. Ono što može svako u okolini da vam potvrdi, to je da imamo najkvalitetniju zemlju, crnicu prve klase, ipak, dobar prinos zavisi od klimatskih uslova – priča naš domaćin.
Štrudle, vanilice, šapice, pletenice, gibanice
Na čelu Mesnog odbora penzionera i Udruženja žena „Golubinačka ruža” nalazi se meštanka Dragica Vukajlović, inače rodom iz Loznice. A da nije nje, čini se kao da ništa od navedenog ne bi funkcionisalo kako treba...
– U selu ima nas oko 200 učlanjenih penzionera i najinteresantije su im naše putešestvije po Srbiji. Želja mi je da napravim tako da ubuduće imamo dvodnevne izlete, ali za to moramo svi da se uskladimo, što je teže, jer svi mi imamo neke obaveze zbog kojih ne možemo da budemo odsutni duže od dana. Ranije smo svake subote imali igranke, ali korona je sve to promenila. Sad se družimo u našim prostorijama, igramo šah, pikado, karte, domine, Ne ljuti se čoveče – navodi naša sagovornica.
Što se tiče „Golubinačke ruže”, trenutno broje 52 članice koje se okupljaju i druže od 2019. godine.
– Nemamo svoju manifestaciju, ali idemo na sve na koje nas pozovu. Moje žene ne štrikaju, ne bave se tim rukotvorinama, ali zato mesimo, pravimo štrudle, vanilice, šapice, razna kisela testa, pletenice, lenje pite, gibanice... Kako nismo radile dve godine zbog korone, 2026. ćemo obeležavati petogodišnjicu – zaključuje Dragica Vejnović.
Korona je mnogošta lošeg donela, ali ono što je (makar naizgled) dobro učinila, jeste da su prazne kuće po selima pokupovane (te su novi vlasnici uglavnom iz Beograda i Novog Sada), zbog čega samo mesto, kao što smo maločas i konstatovali, izgleda živo i uredno.
– Stalno se trudimo da unapređujemo kvalitet života, pa se tako nadamo da ćemo uskoro, zajedno sa Opštinom Inđija, sanirati put od Golubinaca do Ljukova, ali i da ćemo dobiti nov put prema Šimanovcima gde bismo imali direktan izlaz na auto-put. Trenutno završavamo izgradnju novog Doma kulture koji je sazidan na temeljima nekadašnje fiskulturne sale. Budući da kanalizaciju nemamo, plan nam je da u naredne četiri godine počnemo s realizacijom te investicije. Takođe, valjalo bi zameniit i vodovodnu mrežu, s obzirom na to da ova datira iz 1967. godine, a voda nam je vrhunskog kvaliteta. Ne bih da budem pristrastan, ali u Golubincima je veoma kvalitetan život, dao bih visoku ocenu – zaključuje Đukić, naročito ponosan i na Fudbalski klub „Jadran” čija tradicija datira od 1920. godine.