ЖЕЛИТЕ МИР, А ДА ВАМ ЈЕ СВЕ У БЛИЗИНИ? У ОВОМ СРЕМСКОМ СЕЛУ ЖИВИ СЕ ПУНИМ ПЛУЋИМА: Кућа на продају све мање, а ево и због чега! Дневник обишао овај скривени бисер и ево шта су нам рекли мештани
Смештени тачно између Новог Сада и Београда, Голубинци су права варошица у којој је, чини нам се, милина живети. Ако желите свој мир, а да вам је и посао у близини – све имате у Голубинцима.
Уколико су вам потребне разноразне радње и садржаји – имате их у Голубинцима! Е, а ако желите да купите кућу – којих је још мало остало – треба вам и до 70.000 еврића...
– Немамо утисак да смо на селу, јер имамо све што нам треба, разне могућности, а и Стара Пазова нам је на шест километара, Инђија на седам – вели председник Савета МЗ Драган Ђукић.
– Драго ми је што сте приметили колико нам је село лепо и што вам се свиђа. Ја волим своје место, а оно је онакво каквим га чине мештани.
И заиста, тешко да ћете наићи на кућу – небитно колико она била нова или стара – а да је руинирана, запуштена, ружна... Улице су такорећи цакум-пакум сређене, зеленила имате гдегод да се окренете, као и бројне знаменитости које вас подсећају да је ово село одвајкада било уређено и богато.
– Голубинци важе за најстарије село по просеку година мештана у нашој општини, што је око 45, што нам је податак из Дома здравља – каже наш саговорник, алудирајући да нажалост имају све мање младог прираштаја, надајући се да ће се та демографска слика променити. – У селу живи око 4.500 људи и могу да кажем да смо мултиетничка средина. Деценијама живимо у миру и слози.
Богата историја богатог села
Прво помињање Голубинаца датира из 1572. године, а име је добило апропо великог броја домаћих голубова који су карактеристични за ово поднебље. Међутим, најзначајнији сведоци протеклих векова јесу дворац Шлос (1767) и објекат у ком је данашња зграда месне заједнице (1770), као и православна црква Ваведења Богородице (1788) и католичка црква Светог Јурја (1885). Наравно, не треба заборавити ни два амбара са котобањама из 1913. и 1921. године, а који се налазе један близу другог у главној Пазовачкој улици.
Наиме, Голубинци су постали део Војне Крајине 1756. године, када се и доселио хрватски живаљ. Тадашње власти подигле су дворац Шлос за потребе граничних посада, као Управну зграду, која има статус споменика културе.
Оно чиме се мештани највише поносе јесте то да је Шлос у два наврата био стециште две значајне историјске личности – Лудвига ван Бетовена који је био у посети тадашњој љубави Жанет д’Хонтар (1770), као и вожда Карађорђа који је ту боравио 1813. Данас се овај објекат користи за разна удружења и манифестације.
Када је реч о образовању у Голубинцима, први помени се везују за 1758. годину, када је основана прва српска вероисповедна школа, а први учитељ је био свештеник Јоаким Аћим Николић. Након тога следи затишје, те се 1770. године спомиње Православна тривијална школа у оквиру Војне границе, а која се налазила у објекту у ком су данас библиотека и Месни одбор пензионера. Према подацима са сајта осмолетке „23. октобар”, напорима немачких и хрватских породица отворена је и немачка основна школа 1827. године, да би по исељењу Немаца, а после укидања Војне границе, ова школа наставила да ради као Хрватска пучка школа. Међутим, 1888. на иницијативу мештана и Општине сазидана је школска зграда од тврдог материјала, у то време једна од две такве у Војводини, а која је отворена 13. новембра 1888. године. Од тада су српска и хрватска деца ишла у исту зграду, с тим што су одељења и даље била подељена. Објекат данашње школе сазидан је 1964. године, а 1992. је дозидана са новим учионицама.
И док једни, стандардно, бољи живот траже „преко гране”, они други који срећу проналазе у свом месту махом се баве пољопривредом или раде у оближњим индустријским зонама, али и код локалних предузетника којих има напретек.
– Код нас су заступљене све ратарске културе, али и дуван који је почео да се узгаја у нашим крајевима средином деведесетих. Оно што може свако у околини да вам потврди, то је да имамо најквалитетнију земљу, црницу прве класе, ипак, добар принос зависи од климатских услова – прича наш домаћин.
Штрудле, ванилице, шапице, плетенице, гибанице
На челу Месног одбора пензионера и Удружења жена „Голубиначка ружа” налази се мештанка Драгица Вукајловић, иначе родом из Лознице. А да није ње, чини се као да ништа од наведеног не би функционисало како треба...
– У селу има нас око 200 учлањених пензионера и најинтересантије су им наше путешествије по Србији. Жеља ми је да направим тако да убудуће имамо дводневне излете, али за то морамо сви да се ускладимо, што је теже, јер сви ми имамо неке обавезе због којих не можемо да будемо одсутни дуже од дана. Раније смо сваке суботе имали игранке, али корона је све то променила. Сад се дружимо у нашим просторијама, играмо шах, пикадо, карте, домине, Не љути се човече – наводи наша саговорница.
Што се тиче „Голубиначке руже”, тренутно броје 52 чланице које се окупљају и друже од 2019. године.
– Немамо своју манифестацију, али идемо на све на које нас позову. Моје жене не штрикају, не баве се тим рукотворинама, али зато месимо, правимо штрудле, ванилице, шапице, разна кисела теста, плетенице, лење пите, гибанице... Како нисмо радиле две године због короне, 2026. ћемо обележавати петогодишњицу – закључује Драгица Вејновић.
Корона је многошта лошег донела, али оно што је (макар наизглед) добро учинила, јесте да су празне куће по селима покуповане (те су нови власници углавном из Београда и Новог Сада), због чега само место, као што смо малочас и констатовали, изгледа живо и уредно.
– Стално се трудимо да унапређујемо квалитет живота, па се тако надамо да ћемо ускоро, заједно са Општином Инђија, санирати пут од Голубинаца до Љукова, али и да ћемо добити нов пут према Шимановцима где бисмо имали директан излаз на ауто-пут. Тренутно завршавамо изградњу новог Дома културе који је сазидан на темељима некадашње фискултурне сале. Будући да канализацију немамо, план нам је да у наредне четири године почнемо с реализацијом те инвестиције. Такође, ваљало би замениит и водоводну мрежу, с обзиром на то да ова датира из 1967. године, а вода нам је врхунског квалитета. Не бих да будем пристрастан, али у Голубинцима је веома квалитетан живот, дао бих високу оцену – закључује Ђукић, нарочито поносан и на Фудбалски клуб „Јадран” чија традиција датира од 1920. године.