"DNEVNIK" U SIBAČU Selo koje još pamti mobu i sanja biciklističku stazu
U sredu je toliko oblačno i kišovito bilo, da se Fruška gora nije videla, a bili smo od nje na samo dvadesetak kilometara, budući da smo se zaputili u Sibač, seoce od oko 450 duša.
„Zimuljica” je počela da se uvlači pod kožu, a poljoprivrednici su, zajedno sa svojim kulturama, „procvetali”, premda ne onoliko koliko su priželjkivali. Jer, kako su nam rekli meštani koji ratare već decenijama, da bi ova godina dobila šansu za oporavak, potrebno je da padne do sto litara kiše, a ova od pre neki dan ih je maltene samo orosila...
Nego, da se vratimo na selo i njene meštane koji su nas, što se kaže, široko dočekali. Odmah nadomak Pećinaca, fino „skockano” i uređeno, Sibač odaje utisak dobrostojećeg i složnog mesta.
– U selu živi bar 95 odsto Srba i nešto malo Roma, i svi smo složni – priča nam domaćin i predsednik Saveta Mesne zajednice Đorđe Smiljanić. – Trenutno imamo oko 130 aktivnih gazdinstava, a pre je bilo i do 160.
Međutim, ma koliko taj podatak delovao impozantno, kako su nam sami poljoprivrednici – Đorđe Čikić i Dragiša Grujić – rekli, imaju zapravo samo pet-šest onih koji se isključivo poljoprivredom bave, a ostali to rade iz hobija, uz svoj redovan posao. Tako da, odmah da znate, pred vama je jedna poluagrarna reportaža; šta je – tu je.
– Nekad je bilo preko 30 kamiona koji su svako veče išli do Kvantaške pijace u Beogradu, plus auto-prikolice, jer tamo smo svi prodavali povrće, bilo je isplativo – priča Grujić. – Tad je više bilo Sibačana na Kvantašu nego ovde u selu! Ja sam pre 15 godina sejao na deset hektara povrće, a sad toga više nema.
Okruženi sibovinom osnovali Sibač
Prvo pominjanje Sibača datira s kraja 14. veka, s tim da se nije pojavljivao u spisima sve do prve polovine 18. Ono što se takođe zna jeste da je najpre selo pripadalo rumskom vlastelinstvu, a potom mitrovačkom. Prema popisu stanovništva iz 1736. godine Sibač je zabeležen kao čisto srpsko selo, dok je u njemu najviše živelo 758 meštana, ali tek 1910. godine.
Usled ratova stanovništvo je opalo, a samo tokom Drugog svetskog rata život su dala 122 meštanina, zbog čega su neke porodice doslovce desetkovane. Kada je reč o imenu sela, veruje se da je ono nastalo od sibovine, žbunaste biljke koja je karakteristična za ovo podneblje.
U selu je ostalo svega nekoliko povrtara i to onih koji mogu sa članovima porodice da postignu sve što treba. Tako se sad na njivama i pod plastenicima uglavnom još mogu naći lubenice, dinje, tikvice... A ista priča je i sa stočarstvom u selu.
– Sve je počelo da odumire zbog loših cena, velikih trgovinskih lanaca, ozbiljnih suša i nedostatka radne snage – jasan je Đorđe Čikić. – Takođe, nije se stvorio novi vid otkupa proizvoda i došli smo u poziciju da moramo da odustanemo. Nema ni dece da nam pomognu, normalno je to, svi su se zaposlila po firmama u Pećincima i Šimanovcima. Tako da, ima i toga da smo i mi meštani malo krivi, težimo da nam deca odu na fakultete, završe škole i logično je da će ostati da žive u gradu.
Međutim, sam položaj Sibača je vrlo zadovoljavajući, budući da su mu svi veći centri na 20-30 kilometara. A ta blizina, koliko je dobra, toliko je i loša, što znači da nema izgleda da selo dobije svoju ambulantu, kad im je ona u Pećincima na svega nekoliko minuta vožnje kolima. Ali zato, ako želite da se doselite u Sibač, za jednu kuću s ne bogzna kakavom okućnicom treba vam minimum 70.000 evra.
– Uvek smo odskakali za lestvicu-dve od ostalih sela, bar mi tako mislimo – iskren je Smiljanić, dodajući da od infrastrukture imaju sve što im je potrebno, a ono što im i nedostaje, dobiće uskoro. – Imamo lep fudbalski stadion i FK „Sloven” koji će sad u avgustu da obeleži sto godina postojanja, imamo jako lovačko društvo i reflektore za noćnu šicaru, kanalizaciju, vodovod, dobićemo još jedan bunar, čekamo da se urade kućni priključci na gas, a uskoro ćemo i rekonstruisati put u dve ulice. Trenutno su nam najneophodnije poljoprivredna apoteka i ambulanta, ali i kapela koju ćemo praviti ove ili sledeće godine.
S dolaskom elite – potop
Prvi poljoprivrednik u Jugoslaviji koji je dospeo do fotelje predsednika neke opštine, u ovom slučaju Opštine Pećinci, bio je deda Jova, odnosno Jovan Čikić, i to tokom 1983. i 1984. godine. Ovaj stanovnik Sibača danas ima 90 godina i kako nam je rekao, dobro se seća Drugog svetskog rata i vešanja njegovih komšija u centru sela. Istina, seća se i boljih vremena koja su potom usledila, a koja verovatno nikad neće biti nadmašena...
– Bilo je bolje nego sad, po svemu, lepše se živelo, bilo je veselije, sad se sve svelo na lični interes, nema druženja, nema mobi – veli deda Jova. – Nekada si od četiri jutra soje mogao da kupiš traktor i da ti ostane još para. Rad je bio isplativ. Takođe, imali smo najveći stočni fond, mleko je bilo dobro i sve je išlo kako treba dok nije počelo da tone, odnosno dok nije došla elita na vlast koja je totalno upropastila zemlju.
Meštani se nadaju i biciklističkoj stazi do Pećinaca, što je takoreći u procesu, budući da su odavno poslali zahtev, pa se već godinama nadaju pozitivnom odgovoru.
– Ponosni smo i na to što imamo čak tri sale: seosku, parohijsku i lovačku, s tim da seosku ustupamo meštanima bez ikakve nadoknade – navodi predsednik Saveta, u nadi da bi ti prostori mogli da se iskoriste i za svadbe, naročito ako se uzme u obzir da imaju više od 20 neženja.