"ДНЕВНИК" У СИБАЧУ Село које још памти мобу и сања бициклистичку стазу
У среду је толико облачно и кишовито било, да се Фрушка гора није видела, а били смо од ње на само двадесетак километара, будући да смо се запутили у Сибач, сеоце од око 450 душа.
„Зимуљица” је почела да се увлачи под кожу, а пољопривредници су, заједно са својим културама, „процветали”, премда не онолико колико су прижељкивали. Јер, како су нам рекли мештани који ратаре већ деценијама, да би ова година добила шансу за опоравак, потребно је да падне до сто литара кише, а ова од пре неки дан их је малтене само оросила...
Него, да се вратимо на село и њене мештане који су нас, што се каже, широко дочекали. Одмах надомак Пећинаца, фино „скоцкано” и уређено, Сибач одаје утисак добростојећег и сложног места.
– У селу живи бар 95 одсто Срба и нешто мало Рома, и сви смо сложни – прича нам домаћин и председник Савета Месне заједнице Ђорђе Смиљанић. – Тренутно имамо око 130 активних газдинстава, а пре је било и до 160.
Међутим, ма колико тај податак деловао импозантно, како су нам сами пољопривредници – Ђорђе Чикић и Драгиша Грујић – рекли, имају заправо само пет-шест оних који се искључиво пољопривредом баве, а остали то раде из хобија, уз свој редован посао. Тако да, одмах да знате, пред вама је једна полуаграрна репортажа; шта је – ту је.
– Некад је било преко 30 камиона који су свако вече ишли до Кванташке пијаце у Београду, плус ауто-приколице, јер тамо смо сви продавали поврће, било је исплативо – прича Грујић. – Тад је више било Сибачана на Кванташу него овде у селу! Ја сам пре 15 година сејао на десет хектара поврће, а сад тога више нема.
Окружени сибовином основали Сибач
Прво помињање Сибача датира с краја 14. века, с тим да се није појављивао у списима све до прве половине 18. Оно што се такође зна јесте да је најпре село припадало румском властелинству, а потом митровачком. Према попису становништва из 1736. године Сибач је забележен као чисто српско село, док је у њему највише живело 758 мештана, али тек 1910. године.
Услед ратова становништво је опало, а само током Другог светског рата живот су дала 122 мештанина, због чега су неке породице дословце десетковане. Када је реч о имену села, верује се да је оно настало од сибовине, жбунасте биљке која је карактеристична за ово поднебље.
У селу је остало свега неколико повртара и то оних који могу са члановима породице да постигну све што треба. Тако се сад на њивама и под пластеницима углавном још могу наћи лубенице, диње, тиквице... А иста прича је и са сточарством у селу.
– Све је почело да одумире због лоших цена, великих трговинских ланаца, озбиљних суша и недостатка радне снаге – јасан је Ђорђе Чикић. – Такође, није се створио нови вид откупа производа и дошли смо у позицију да морамо да одустанемо. Нема ни деце да нам помогну, нормално је то, сви су се запослила по фирмама у Пећинцима и Шимановцима. Тако да, има и тога да смо и ми мештани мало криви, тежимо да нам деца оду на факултете, заврше школе и логично је да ће остати да живе у граду.
Међутим, сам положај Сибача је врло задовољавајући, будући да су му сви већи центри на 20-30 километара. А та близина, колико је добра, толико је и лоша, што значи да нема изгледа да село добије своју амбуланту, кад им је она у Пећинцима на свега неколико минута вожње колима. Али зато, ако желите да се доселите у Сибач, за једну кућу с не богзна какавом окућницом треба вам минимум 70.000 евра.
– Увек смо одскакали за лествицу-две од осталих села, бар ми тако мислимо – искрен је Смиљанић, додајући да од инфраструктуре имају све што им је потребно, а оно што им и недостаје, добиће ускоро. – Имамо леп фудбалски стадион и ФК „Словен” који ће сад у августу да обележи сто година постојања, имамо јако ловачко друштво и рефлекторе за ноћну шицару, канализацију, водовод, добићемо још један бунар, чекамо да се ураде кућни прикључци на гас, а ускоро ћемо и реконструисати пут у две улице. Тренутно су нам најнеопходније пољопривредна апотека и амбуланта, али и капела коју ћемо правити ове или следеће године.
С доласком елите – потоп
Први пољопривредник у Југославији који је доспео до фотеље председника неке општине, у овом случају Општине Пећинци, био је деда Јова, односно Јован Чикић, и то током 1983. и 1984. године. Овај становник Сибача данас има 90 година и како нам је рекао, добро се сећа Другог светског рата и вешања његових комшија у центру села. Истина, сећа се и бољих времена која су потом уследила, а која вероватно никад неће бити надмашена...
– Било је боље него сад, по свему, лепше се живело, било је веселије, сад се све свело на лични интерес, нема дружења, нема моби – вели деда Јова. – Некада си од четири јутра соје могао да купиш трактор и да ти остане још пара. Рад је био исплатив. Такође, имали смо највећи сточни фонд, млеко је било добро и све је ишло како треба док није почело да тоне, односно док није дошла елита на власт која је тотално упропастила земљу.
Мештани се надају и бициклистичкој стази до Пећинаца, што је такорећи у процесу, будући да су одавно послали захтев, па се већ годинама надају позитивном одговору.
– Поносни смо и на то што имамо чак три сале: сеоску, парохијску и ловачку, с тим да сеоску уступамо мештанима без икакве надокнаде – наводи председник Савета, у нади да би ти простори могли да се искористе и за свадбе, нарочито ако се узме у обзир да имају више од 20 нежења.