OD KAZNIONE DO HOTELA SA ČETIRI ZVEZDICE Mračna istorija pretočena u turističku atrakciju Sremske Mitrovice

Upravo tu gde danas gosti uživaju u luksuzu sa četiri zvezdice nekada se nalazila upravna zgrada zatvora iz doba Austrougarske sa čitavom infrastrukturom: paviljonom za osuđenike, menzom, školom, bolnicom, crkvom i čitaonicom.

Prvi upravnik ustanove, iznikle od 1895. do 1899. iz isušenog močvarnog tla, bio je čuveni Sadar, toliko okrutan da je zarobljenicima poslatim da beru grožđe stavljao improvizovane brnjice kako krišom ne bi pojeli koji grozd. Zato i ne čudi što na samom ulazu zatičemo citat iz pete knjige Mojsijeve, koji putnika namernika podseća da nikad ne zaboravi ono što ovde vidi i čuje.

U periodu 1901–1918, mitrovačkom kaznionom upravljao je doktor Milan Kostić, koji je u svom dnevniku beležio sve, pa i potresne scene odvajanja dece od roditelja i postupanja sa zatvorenicima. Među njima nisu bili samo muškarci sposobni da se bore, već i stari, žene, mališani, čija je jedina „krivica” bila nacionalna pripadnost.

– Mitrovačka kazniona je u toku Prvog svetskog rata služila kao usputna stanica za uhapšene Srbe, koje su potom odvodili na železničku stanicu, raspoređivali u vagone i slali dalje po svetu u logore – objašnjava vodič KPZ-a Ivana Milivojac. – Bila je predviđena da primi hiljadu lica, ali je, kada vozovi nisu radili, u njoj boravilo i po 14.000 ljudi. Umiralo se masovno, što od gladi, što od žeđi, hladnoće i bolesti, koja se preko Čikas kanala širila i na žitelje Sremske Mitrovice. Tadašnji gradonačelnik Ćira Milekić pokušao je da dođe do Austrougara i zatraži da se zatvorenicima pruže humaniji uslovi, ali u tome nije imao uspeha, tako da su se građani sami udružili i prebacivali ćebad, lekove i hranu preko zidina, kako bi sačuvali i sebe i njih. 

Nastavljajući priču, sagovornica pokazuje tzv. tunel očaja, posvećen svima onima koji su stradali na našem prostoru, a ne zna im se ime. 

– Srbi su i u Drugom svetskom ratu doživeli stravičan teror. Ovog puta od ustaša koje su želele da ih proteraju, pokatoliče ili ubiju. Upadaju u sve kuće gde žive obrazovani imućni mladići, hapse ih i tuku, muče na najjezivije načine, skidajući kožu sa leđa, posipajući solju, te sekući delove tela. Tako izmučene šalju ih na Mitrovačko spomen-groblje, gde ih čekaju iskopane rake – kaže pokazujući fotografiju na kojoj se vidi kako pripadnici ustaškog pokreta skaču po njima da bi u jame stalo što više tela, a onda zalivaju živim krečom. – Stanovnici Mitrovice koji žive u blizini kažu da su se jauci iz raka čuli do duboku u noć, jer nisu svi bili mrtvi. U našem zatvoru je stradao i Sava Šumanović, kojeg su na Gospojinu 1942. uhapsili, pretučenog odveli na groblje i streljali, iako je majka Persida molila da puste umetnika koji nema ama baš nikakve veze sa ratom.

Kako dodaje, sve ovo se dešavalo pod vođstvom Viktora Tomića. A kada su Nemci konačno za to saznali, naredili su njegovo hitno hapšenje. Završio je u italijanskom zatvoru, ali i prekratio sebi život kada je trebalo da se isporuči Jugoslaviji.

Treća celina postavke posvećena je jednom od zanimanja u doba Kraljevine Jugoslavije – dželatu. On nije izvršavao samo smrtnu kaznu, za koju je, obaška, bio plaćen koliko i činovnik za ceo mesec. A evo i honorara: za pogubljenje zločinca koji je vršio sodomiju nad stokom 24 forinte, koliko i za spaljivanje živa čoveka, lomljenje na točku i nabijanje na kolac; vešanjem čoveka zaradio bi 16 forinti, za potpuno šibanje ili obično pogubljenje sečenjem glave 12, dok je udaranje žiga naplaćivao šest. 

– Jedan od poznatijih dželata iz tog perioda je bio Karlo Hart, Rom češkog porekla, koji je, da bi se približio lokalnom stanovništvu, dao sebi srednje ime Dragutin – priča Ivana Milivojac. – Uspešno je izvršio 108 smrtnih kazni, a 107. se dogodila upravo u našoj kaznioni, nad višestrukim ubicom i razbojnikom Dušanom Ostojićem. Kad kažemo uspešno, to znači da smrt mora da nastupi u roku od 10 minuta, jer se sve što je duže trajalo smatralo mučenjem osuđenika i porodice koja je uvek prisustvovala vešanju i mogla da tuži dželata, sud, pa i samog advokata. Karlo Hart je bio totalno drugačiji od svojih savremenika: na izvršenje kazne bi dolazio u beloj košulji sa leptir-mašnom, frakom, cilindrom i belim rukavicama. Radio je po celoj Kraljevini Jugoslaviji i za to dobijao putne troškove, a često i dozvoljavao sebi da kasni. Optuživali su ga, recimo, da je prodavao deliće omče, jer su, po tadašnjem sujeverju našeg naroda, donosili sreću do kraja života. Kad su ga novinari u intervjuima pitali da li se oseća krivim, on je rekao da je samo obavljao svoj posao. Karlo Hart je imao četvoro dece i ni na koji način nije ispaštao za svoja nedela. 

U okviru postavke izloženi su kolo iliti točak za mučenje i bukagije, korišćene kako osuđenici ne bi mogli da pobegnu, a u dodiru sa kožom stvarale su žive rane. 

– Stražar nije smeo da prebaci bukagije sa jedne ruke odnosno noge na drugu dok ne dođe lekar i ne utvrdi da je nastao dekubitis. Dok napiše izveštaj, pa podnese advokatu osuđenog lica, a onda to ode do suda, nekad je prolazilo nedelju-dve dana – dočarava patnje sagovornica. – Točak, preuzet iz srednjovekovne Evrope, koristio se u vreme Karađorđa, za svakog Srbina „koji bi se uhvatio da tajno vodi špijunluk”. Ovo se dešavalo na trgovima, odnosno u centru grada, kako bi se zastrašio narod, dok bi ptice grabljivice napadale telo sve dok je bilo mesa na kostima. 

Tokom Drugog svetskog rata, u mitrovačkoj kaznioni su boravili i politički osuđenici, među kojima su bili poznati komunisti: Moša Pijade, koji je ovde preveo na srpski čitav „Kapital” i kojem je posvećena jedna samica, zatim Žarko Zrenjanin, Đurađ Pušar, Josip Kraš, Milovan Đilas, Rade Končar i mnogi drugi. 

– Oni su ovde imali povlašćen položaj. Imali su svoj univerzitet, jedni drugima predavali ono za šta su bili stručni, a da bi neko postao komunista, morao je da nauči novi strani jezik. Kada jednom od njih stigne paket, sve se delilo na jednako – otkriva Milivojac interesantne pojedinosti. – Kada su načuli da će biti ubijeni, smišljaju plan bekstva. O tome je snimljen i film  „Stići pre svitanja”, gde je prikazano da su kopali tunel ispod zatvora. Međutim, to je malo verovatno, jer se podrum lako napuni vodom kadaima puno kiša, a drugo, sve te tragove treba sakriti da ne vide stražari. Tako da je izvesnije da su imali pomoć spolja, i to od žene koja je bila zaljubljena u Jovana Veselinova Žarka. Stanka Munćan je uz pomoć dvojice stražara nabavila ključeve, a posle prebrojavanja, otključana je kapija i njih 32 su pobegli put Fruške gore. U našem zatvoru su snimani mnogi filmovi, recimo, „Poslednji krug u Monci” ili „Budi bog s nama” sa Milošem Bikovićem, koji još nije izašao, ali i emisije: „Dosije”, „Iza rešetaka”...

Hotel „Srem”  spreman je da nadmaši očekivanja gostiju

Okružen zelenilom, ergelom sa 50 grla konja, pa i bogatom istorijom KPZ-a, hotel „Srem” u Fruškogorskoj bb spreman je da nadmaši očekivanja gostiju, i to na više načina, tvrdi njegova direktorka Nada Damjanović.

Osim 18 smeštajnih jedinica, uključujući jedan apartman, on poseduje restoransku salu kapaciteta 150 osoba, aperitiv bar, konferencijsku salu za čak 200 učesnika, letnju baštu, a stotinak metara dalje još jedan objekat, koji služi za proslave tokom letnje sezone. 

Tu je i Adrenalin park za najmlađe, te rentabajk za one koji žele da upoznaju Sremsku Mitrovicu na dva točka. A kako bi zaokružili priču, u ponudi imaju i rakiju „Zapečaćene sudbine” od kruške, jabuke ili šljive, koja se može kupiti odnosno degustirati u restoranu. 

Kako tvrdi Damjanovićeva, blizina zatvora im nije nikakva smetnja, štaviše, koriste njegove resurse kao pomoćno osoblje, od vešeraja do kuhinje, a šansu da rade dobijaju osuđenici iz poluotvorenog odeljenja sa određenim kvalifikacijama. 

– Pola radne snage hotela čini upravo osuđenička populacija. Ako je letnja sezona, imamo i 20 ljudi iz petog paviljona. Dakle, velika je to pomoć i ušteda jer su njihove plate simbolične. S druge strane, mi, kao stručni instruktori, sastavljamo izveštaj o njihovom radu, koji ih može pomoći za napredovanje u procesu resocijalizacije – kaže direktorka, dodajući da se prilikom proslava svadbi i rođendana ipak podiže nivo bezbednosti, kako ne bi došli u situaciju da neko napravi eksces.

Projekat „Putovanje kroz istoriju i prirodu Sremske Mitrovice“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press, a sufinansiran je iz budžeta Grada Sremska Mitrovica-Gradska uprava za kulturu i sport. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.