ОД КАЗНИОНЕ ДО ХОТЕЛА СА ЧЕТИРИ ЗВЕЗДИЦЕ Мрачна историја преточена у туристичку атракцију Сремске Митровице

Управо ту где данас гости уживају у луксузу са четири звездице некада се налазила управна зграда затвора из доба Аустроугарске са читавом инфраструктуром: павиљоном за осуђенике, мензом, школом, болницом, црквом и читаоницом.

Први управник установе, изникле од 1895. до 1899. из исушеног мочварног тла, био је чувени Садар, толико окрутан да је заробљеницима послатим да беру грожђе стављао импровизоване брњице како кришом не би појели који грозд. Зато и не чуди што на самом улазу затичемо цитат из пете књиге Мојсијеве, који путника намерника подсећа да никад не заборави оно што овде види и чује.

У периоду 1901–1918, митровачком казнионом управљао је доктор Милан Костић, који је у свом дневнику бележио све, па и потресне сцене одвајања деце од родитеља и поступања са затвореницима. Међу њима нису били само мушкарци способни да се боре, већ и стари, жене, малишани, чија је једина „кривица” била национална припадност.

– Митровачка казниона је у току Првог светског рата служила као успутна станица за ухапшене Србе, које су потом одводили на железничку станицу, распоређивали у вагоне и слали даље по свету у логоре – објашњава водич КПЗ-а Ивана Миливојац. – Била је предвиђена да прими хиљаду лица, али је, када возови нису радили, у њој боравило и по 14.000 људи. Умирало се масовно, што од глади, што од жеђи, хладноће и болести, која се преко Чикас канала ширила и на житеље Сремске Митровице. Тадашњи градоначелник Ћира Милекић покушао је да дође до Аустроугара и затражи да се затвореницима пруже хуманији услови, али у томе није имао успеха, тако да су се грађани сами удружили и пребацивали ћебад, лекове и храну преко зидина, како би сачували и себе и њих. 

Настављајући причу, саговорница показује тзв. тунел очаја, посвећен свима онима који су страдали на нашем простору, а не зна им се име. 

– Срби су и у Другом светском рату доживели стравичан терор. Овог пута од усташа које су желеле да их протерају, покатоличе или убију. Упадају у све куће где живе образовани имућни младићи, хапсе их и туку, муче на најјезивије начине, скидајући кожу са леђа, посипајући сољу, те секући делове тела. Тако измучене шаљу их на Митровачко спомен-гробље, где их чекају ископане раке – каже показујући фотографију на којој се види како припадници усташког покрета скачу по њима да би у јаме стало што више тела, а онда заливају живим кречом. – Становници Митровице који живе у близини кажу да су се јауци из рака чули до дубоку у ноћ, јер нису сви били мртви. У нашем затвору је страдао и Сава Шумановић, којег су на Госпојину 1942. ухапсили, претученог одвели на гробље и стрељали, иако је мајка Персида молила да пусте уметника који нема ама баш никакве везе са ратом.

Како додаје, све ово се дешавало под вођством Виктора Томића. А када су Немци коначно за то сазнали, наредили су његово хитно хапшење. Завршио је у италијанском затвору, али и прекратио себи живот када је требало да се испоручи Југославији.

Трећа целина поставке посвећена је једном од занимања у доба Краљевине Југославије – џелату. Он није извршавао само смртну казну, за коју је, обашка, био плаћен колико и чиновник за цео месец. А ево и хонорара: за погубљење злочинца који је вршио содомију над стоком 24 форинте, колико и за спаљивање жива човека, ломљење на точку и набијање на колац; вешањем човека зарадио би 16 форинти, за потпуно шибање или обично погубљење сечењем главе 12, док је ударање жига наплаћивао шест. 

– Један од познатијих џелата из тог периода је био Карло Харт, Ром чешког порекла, који је, да би се приближио локалном становништву, дао себи средње име Драгутин – прича Ивана Миливојац. – Успешно је извршио 108 смртних казни, а 107. се догодила управо у нашој казниони, над вишеструким убицом и разбојником Душаном Остојићем. Кад кажемо успешно, то значи да смрт мора да наступи у року од 10 минута, јер се све што је дуже трајало сматрало мучењем осуђеника и породице која је увек присуствовала вешању и могла да тужи џелата, суд, па и самог адвоката. Карло Харт је био тотално другачији од својих савременика: на извршење казне би долазио у белој кошуљи са лептир-машном, фраком, цилиндром и белим рукавицама. Радио је по целој Краљевини Југославији и за то добијао путне трошкове, а често и дозвољавао себи да касни. Оптуживали су га, рецимо, да је продавао делиће омче, јер су, по тадашњем сујеверју нашег народа, доносили срећу до краја живота. Кад су га новинари у интервјуима питали да ли се осећа кривим, он је рекао да је само обављао свој посао. Карло Харт је имао четворо деце и ни на који начин није испаштао за своја недела. 

У оквиру поставке изложени су коло илити точак за мучење и букагије, коришћене како осуђеници не би могли да побегну, а у додиру са кожом стварале су живе ране. 

– Стражар није смео да пребаци букагије са једне руке односно ноге на другу док не дође лекар и не утврди да је настао декубитис. Док напише извештај, па поднесе адвокату осуђеног лица, а онда то оде до суда, некад је пролазило недељу-две дана – дочарава патње саговорница. – Точак, преузет из средњовековне Европе, користио се у време Карађорђа, за сваког Србина „који би се ухватио да тајно води шпијунлук”. Ово се дешавало на трговима, односно у центру града, како би се застрашио народ, док би птице грабљивице нападале тело све док је било меса на костима. 

Током Другог светског рата, у митровачкој казниони су боравили и политички осуђеници, међу којима су били познати комунисти: Моша Пијаде, који је овде превео на српски читав „Капитал” и којем је посвећена једна самица, затим Жарко Зрењанин, Ђурађ Пушар, Јосип Краш, Милован Ђилас, Раде Кончар и многи други. 

– Они су овде имали повлашћен положај. Имали су свој универзитет, једни другима предавали оно за шта су били стручни, а да би неко постао комуниста, морао је да научи нови страни језик. Када једном од њих стигне пакет, све се делило на једнако – открива Миливојац интересантне појединости. – Када су начули да ће бити убијени, смишљају план бекства. О томе је снимљен и филм  „Стићи пре свитања”, где је приказано да су копали тунел испод затвора. Међутим, то је мало вероватно, јер се подрум лако напуни водом кадаима пуно киша, а друго, све те трагове треба сакрити да не виде стражари. Тако да је извесније да су имали помоћ споља, и то од жене која је била заљубљена у Јована Веселинова Жарка. Станка Мунћан је уз помоћ двојице стражара набавила кључеве, а после пребројавања, откључана је капија и њих 32 су побегли пут Фрушке горе. У нашем затвору су снимани многи филмови, рецимо, „Последњи круг у Монци” или „Буди бог с нама” са Милошем Биковићем, који још није изашао, али и емисије: „Досије”, „Иза решетака”...

Хотел „Срем”  спреман је да надмаши очекивања гостију

Окружен зеленилом, ергелом са 50 грла коња, па и богатом историјом КПЗ-а, хотел „Срем” у Фрушкогорској бб спреман је да надмаши очекивања гостију, и то на више начина, тврди његова директорка Нада Дамјановић.

Осим 18 смештајних јединица, укључујући један апартман, он поседује ресторанску салу капацитета 150 особа, аперитив бар, конференцијску салу за чак 200 учесника, летњу башту, а стотинак метара даље још један објекат, који служи за прославе током летње сезоне. 

Ту је и Адреналин парк за најмлађе, те рентабајк за оне који желе да упознају Сремску Митровицу на два точка. А како би заокружили причу, у понуди имају и ракију „Запечаћене судбине” од крушке, јабуке или шљиве, која се може купити односно дегустирати у ресторану. 

Како тврди Дамјановићева, близина затвора им није никаква сметња, штавише, користе његове ресурсе као помоћно особље, од вешераја до кухиње, а шансу да раде добијају осуђеници из полуотвореног одељења са одређеним квалификацијама. 

– Пола радне снаге хотела чини управо осуђеничка популација. Ако је летња сезона, имамо и 20 људи из петог павиљона. Дакле, велика је то помоћ и уштеда јер су њихове плате симболичне. С друге стране, ми, као стручни инструктори, састављамо извештај о њиховом раду, који их може помоћи за напредовање у процесу ресоцијализације – каже директорка, додајући да се приликом прослава свадби и рођендана ипак подиже ниво безбедности, како не би дошли у ситуацију да неко направи ексцес.

Пројекат „Путовање кроз историју и природу Сремске Митровице“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансиран је из буџета Града Сремска Митровица-Градска управа за културу и спорт. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.