Uskoro, ipak,dobrodošlica belim lađama?

Strategijom razvoja vodnog saobraćaja Srbije, sve opštine na Dunavu bi doduše trebalo i da dobiju marine do 2020. godine, što je takođe jedna od ideja svojevremeno začetih na „dunavskoj kapiji Srbije“, ali je nakon agonizujućih deset godina po svemmu sudeći cela ideja prešla u ruke privatnog kapitala, pa samim tim i stekla nove, daleko veće šanse za konačnu realizaciju.



Naime, somborsko Gradsko Veće je pre nekoliko dana utvrdilo  Predlog odluke o izradi plana detaljne regulacije putničkog pristaništa na Dunavu kod Bezdana. Uslovi i smernice za izradu Plana detaljne regulacije pristaništa su definisani Prostornim planom grada Sombora, Prostornim planom područja posebne namene Specijalnog rezervata prirode „Gornje Podunavlje” i Prostornim planom područja posebne namene međunarodnog plovnog puta E-80 – Dunav, a naručilac plana je bezdansko preduzeće „YU Agent”, poznato velikom broju nautičara i brodara kao jedno od najuspešnijih u zemlji.



Koncept izgradnje rečnog pristana na Dunavu kod Bezdana je začet sada već daleke 2006.godine kada je iz tadašnjeg republičkog Ministarstva za trgovinu i turIzam, kroz programe Nacionalnog investicionog plana obezbeđeno 16,5 miliona dinara za kupovinu dva rashodovana šlepa koji su trebali da budu platforma na kojoj bi se uredili pristani. Barže su kupljene i ukotvljene na obalu Dunava kod Muzeja Batinske bitke, ali se sledećih nekoliko godina ništa nije dešavalo.



Ipak, tri godine kasnije iz pokrajinskog buyeta je izdvojeno dodatnih deset, a iz gradskog tri miliona dinara za uređenje priobalja, ali ni dodatnih milion dinara iz sredstava dobijenih kroz organizovanje igara na sreću nije „pomoglo“ da na obalu kod  Velike Čarde pristane makar jedan od 500 turističkih brodova koliko ih godišnje prođe srpskim delom Dunava.



Tih godina je lokalna samouprava „oprala ruke“ od celog projekta, uz obrazloženje da je nejasan imovinsko-pravni status kupljenih barži, dok su iz kancelarija svojevremenog inicijatora celog projekta, Turističke organizacije, poručivali da su nemoćni jer ni oni nisu vlasnici plovila koja ne samo da su počela da propadaju već i da dodatno ruže ionako (ponovo) zapušteno priobalje.

U jednom momentu se učinilo da će se najzad ceo projekat pokrenuti sa mrtve tačke, kada je gordijev čvor vlasništva nad baržama najzad razmršen tako što su postale i zvanično vlasništvo TOGS-a, ali se, parafrazirajući nekadašnjeg predsednika SRJ Dobricu Ćosića, potpuno opravdano strepnja pokazala jačom od nade da će makar neka od sve češćih turističkih lađa pristati i u blizini Sombora.



Pride, Somborcima prve komšije, Apatinci su za svega dve godine od lansiranja iste ideje i otvorili „svoj“ pristan, čime su se smanjile realne šanse da „vodeni turisti“ zastanu tridesetak kilometara od grada i imaju strpljenja da se sledećih 20-30 minuta „klackaju“ u autobusima ne bi li posetili Sombor koji je upravo toliko udaljen od evropske vodene žile kucavice.



Da li će se i kojom brzinom odvijati novopokrenuti projekat izgradnje pristana kod Bezdana, sada u režiji privatnog kapitala, ostaje da se vidi, ali da cela priča ima smisla za varoši koje pretenduju na novčanike turista, dovoljno rečito govore podaci iz drugih gradova koji se nalaze na obalama Dunava. Ako nekome nije dovoljan podatak da se na tri novosadska pristana tokom protekle godine iskrcalo gotovo 90.000 turista, koji su zasigurno ostavili značajnu sumu evra u vojvođanskoj prestonici, možda bi im značile ništa manje impresivne brojke iz Donjeg Milanovca.



Naime, u ovoj varošici je prve godine od postavljanja pristana (2008.) zabeleženo 3.400 radoznalih putnika rečnih krstarica, da bi prošle godine čak 18.500 turista odlučilo da „protegne noge“, pa sledstveno tome i doprinese razvoju ove privredne grane.



M. Miljenović