Само у последњих неколико година, а неке сигурно и испуштамо из вида, преведене су “Последња књижара у Лондону” Мадлин Мартин, “Мачак који је спасао књиге” Сосуке Нацукава, “Маламандер” Томаса Тејлора, “Мала књижара срећних крајева” Џени Колган, “Библиотекарка из Кентакија” Ким Мишел Ричардсон, “Књижевни клуб књигомрзаца” Гречен Ентони...
Углавном су, будимо искрени, у питању трансформисани негдашњи викенд-романи, да не кажемо “херц – романи”, али то је само класификација, а не квалитативна норма, тј. естетизована књижевна оцена. Можда необично звучи, показује се код овог малог феномена, ако му приступите с добром вољом, афирмативно и “од срца”, можда ћете се пријатно изненадити
Јер, не мора “велика” књижевност да буде увек истинита, болна, грчевита и јецава, да вас п(р)отресе до кости и да сваки пут када прочитате роман бар једном умрете мучени несагледивим болом и незаустављивом патњом. Некад је довољно и да штиво буде лепо и пријатно оку и срцу, занимљиво и необично, некад нежно, некад дирљиво а некад откачено, иако можда не наликује на тзв. прави живот.
Признајем, готово никад нисам одушевљен када писац иде до краја и напише, на пример, да поред цесте лежи угинули коњ, сав у скорелој крви, док око њега лебде и зује ројеви црних, кужних мува. Драже ми је уколико тај весељак, слуга и роб лепе књижевности, напише:
“Покрај пута, са репићем који је заборавила у бистрој барици, седела је покисла мачка и уместо да мјауче, говорила је “ав, ав”, зато што је та мала мачкица претходне ноћи сањала да је пас и сада никако да изађе из тог сна, поготово што јој се то баш свидело!”
Можда би неко, с пуним правом, могао да каже да је у питању лака литература, али – па шта? Морамо ли увек да читамо Џојса или Достојевског? Као што, уосталом, не морамо да гледамо неки француски неразумљиви филм који управо због тога, што би духовито карикирао Вуди Ален, стиче наводни култни статус; можемо, валда, себи дозволити да одгледамо франжизу “Повратак у будућност” или неки од наставака “Џуманџија” или, још боље, што зависи од сензибилитета,, да још једном погледамо “Француски пољубац” или којигод већ меграјановски ведри, сентиментални филм. Не морамо баш увек да се правимо паметни, озбиљни и упућени па да слушамо Баха или (не дај боже судбинског) Густава Малера, могу и стари, добри Енималси или нама још у времену ближи Гриндеј да буду пожељна и врло угодна алтернатива. Дакле, зашто не би себи дозволили да (по)некад, у пријатном мраку удобног седишта у биоскопу, са кокицама у крилу, уживамо уз споменути “Џуманџи” или “Пирате са Кариба”, уместо да се у прохладној и неуротичној атмосфери позоришне сале занемеле публике мучимо гледајући трагичну судбину Антигоне или знојимо покушавају да пронађемо филозофски смисао Бекетове и Јонескове драме.
Међу споменутим књижевним насловима мој фаворит је “Мала књижара срећних крајева”, иако у питању јесте трансформисани херц роман, јер се са овом јунакињом најлакше идентификујемо (које волимо, рекао би Александар Тшма), а најближе оцени “књижевно вредно” је свакако “Мачак који је спасао књиге” (С. Нацукава). Неко од поменутих писаца покушава да испише “праву” приповест смештајући своју књижару (књижаре) у Лондон у време Другог великог рата, по коме Немци сеју разаруће смртоносне бомбе, што чини Мадлин Мартин која се, не случајно, захваљује свим писцима свих књига које је икад прочитала: “Хвала вам што сте ми пружили бекство и знање, као и што сте ме обликовали у особу каква сам постала”. А Ким Ричардсон (Библиотекарка из Кентакија) с правом подсећа да књиге могу бити уточиште у временима великих страдања.
Шта фали малом и хитром бекству из стварности? Шта фали лептирићима у стомаку док се, поистовећени са јунацима романа провлачимо од авантуре до авантуре? Не морамо баш увек да плачемо свесни да смо осуђени на “долину суза” све док не истекне наше земно време.
Ђорђе Писарев
