Књига - подухват, како ју је у предговору назвао хрватски продуцент и музички уредник Синиша Шкарица, свеобухватан је животопис великог музичког центра, али и сведочење о значају ове уметности за очување језика и културе у периодима различитих историјских превирања.
Организовани музички живот у Србији, како у уводу наводи аутор, одвијао се у оквиру Српских певачких друштава, првих званичних институција основаних у ту сврху. Њихова извођења могла су да се послушају на градским вашарима широм земље, па тако и у војвођанској престоници - Новом Саду. Богомир Мијатовић истакао је значај ових друштава за очување језика и културе поробљене земље од Отоманског Царства и Аустроугарске монархије, али и настанак прве српске музичке школе, отворене 1859. године у Вршцу. У наставку аутор објашњава узроке заостајања Старог континента за Америком у погледу дискографије и музичке индустрије, али и разлоге велике заступљености народне музике на простору Војводине у периоду између два рата, када је забележен и почетак развоја музичке индустрије у Војводини, отварањем прве продавнице инструмената и музичких едиција у Новом Саду, а потом и у Петроварадину.
Аутор објашњава разлог веће заступљености класичне музике у Војводини у односу на друге делове земље, али и о популарности звукова yеза и начинима на које су допирала до Новосађана. Побројани су војвођански пионири домаћих шлагера пре Другог светског рата, најзначајније композиције и извођења, а потом су приближени ритмови домаћих шлагера, као и њихова ондашња намена, након чега је оживљен дух музичког живота у времену окупације.
Половина прошлог века представљена је као почетак појаве игранки - јединог вида забаве за младе, након чега окупљања постају учесталија у виду такозваних села, матинеа и чајанки, а убрзо бивају употпуњена и првим певачима, солистима и оркестрима. У књизи је приказан и музички портрет Војводине у периоду након ослобођења, када је на радију пуштана патриотска, народна музика, а западњачка, попут yеза, била окарактерисана као декадентна. Потом, следи период разгласних станица и промене система вредности, али и најзначајнији догађај за житеље и културу Војводине до краја четрдесетих година прошлог века - оснивање и почетак рада Радио Новог Сада. Следи покретање, стасавање и развој војвођанске популарне музике, отварања студија за снимање и првих снимљених забавних композиција.
Централни део књиге представља исцрпан низ биографија и дискографија великих имена војвођанске забавне музике, почевши од композитора и музичког уредника Ангела Влатковића, који 1957. године долази на чело Редакције забавне музике, преко прве војвођанске и југословенске певачке звезде Љиљане Петровић, па до Наташе Беквалац, последње са тим статусом. У периоду од Љиљаниног дебија 1961, па до Наташиног из 2001. стасавала су многобројна реномирана имена попут композитора Корнелија Ковача, Силвестера Левија, па до кантаутора као што је панонски морнар Ђорђе Балашевић.
Многобројни извођачи, "Омладински фестивал" основан 1961. године у Суботици, на ком су афирмисани југословенски композитори, солисти и групе, али и објављивање првог броја "Ритма" југословенског музичког часописа специјализованог за забавну и yез музику у Новом Саду - све то аутор Богомир Мијатовић посматра као довољан разлог и богату грађу за стварање "Енциклопедије војвођанске забавне и поп музике".
Драгана Клашња
