Посебно је значајно да је поред концерта у Београду она обухватила и прво гостовање у Тирани, а потом и наступ у Скопљу, па је тако ансамбл својим музицирањем повезао три земље у јединствену културну целину, уклоповши се с великим успехом у иницијативу „Отвореног Балкана“.
Све три вечери садржале су исти програм, Бетовенову Седму и Берлиозову Фантастичну симфонију, „осветљен“ у различитим акустичким условима и пред међународним аудиторијумима. Упознавајући се с Београдском филхармонијом од своје 22. године (почев од 1958), на почетку величанствене каријере, Зубин Мехта ју је пратио и утицао на њен развој интензивније од 2000, укључивши се подстицајно и с љубављу и у активности око набавке инструмената и изградње нове концертне дворане, чија ће главна сала носити име једног од најуспешнијих директора БГФ – рано преминулог Ивана Тасовца.
Ако се у макрокосмосу од девет симфонија Лудвига ван Бетовена неизбежно стичу и синтетишу најзначајнија постигнућа у дотадашњем развоју овог жанра која увелико превазилазе резултате свих претходних немирних стваралачких трагања и експериментисања, онда је јасно и откуда толика снага и изражајност у сваком од ових мајсторских остварења. Управо је Мехтина интерпретација Седме симфоније у А-дуру, опус 92, ујединила све њихове експресивне аспекте, испољивши и његове афинитете према Бетовеновом стваралаштву и класицизму уопште, посебно и ове непоновљиве композиције, изливене у једном даху. Спојивши је у такорећи један једини необични став (будући да од четири дела композиције ниједан није прави адагио, то јест лагани став), непрекинут, а ипак разнолик и увек узбудљив у своме незаустављивом, ритмички прегнантном и неуморном полету, маестро је у њој подвукао карактер игре, учинивши је баш како ју ју некада доживео Вагнер, њеном „апотезом“.
Већ студиозно разрађеним, бескрајно мирним уводом пред тематски скоро монолитним првим ставом, филхармоничари су најавили специфично, готово у целини ведро расположење овог садржајно јединственог опуса, у којем је само извођење чувеног посмртног марша (Allegretto), подједнако чежњивог и болног, колико и претећег, одударало од опште „олимпијске” атмосфере. Управо такво је било и окружење Преста с идиличним тријом у средини (Ашаи мено престо), а потом и компактно грађеног и поступно градираног финалног Аллегра цон брио, с карактером аустријских народних игара и темпом једног од „најраспојасанијих” Бетовенових комада. Изванредна усвираност и надахнутост предавања красили су све оркестарске групе, посебно запажене контрабасе и виоле, у у целини одличном гудачком корпусу.
Бурни аплаузи и вишеминутне еуфоричне овације заокружили су и узбудљиво представљање, код нас ређе репертоарски заступљене, антологијске Фантастичне симфоније Хектора Берлиоза. Пуни елан и управо исијавајући жар, али и повишена осећајност и висока сензибилност музичара за постизање међусобног заједничког доживљаја и усаглашеног извођења, красили су и тумачење овог програмског, бљештаво оркестрираног дела, овог пута и с доминацијом изразитог дувачког корпуса и удараљки, посебно интонативно сигурних и динамички минуциозно изнијансираних линија дрвених дувачких инструмената.
Префињено креиран дијалог енглеског рога и сценски „удаљене“, а потом и присутне обое, изванредно је иницирао пасторалну и управо транспарентну камерну атмосферу Сцене у пољу (трећи став), а у по?еднакој мери било је упечатљиво и истицање трансформисаних појава „фикс идеје“ у различитим садржајним ситуацијама, односно деоницама и оркестрацији. Најпре деликатна, а потом и веома препознатљива и моћна појава теме „Диес ирае“ у Сну о вештичјем поселу (четврти став), са злослутним треперењем чак четири тремолирајућа тимпана, звонима и снажним лименим дувачким инструментима, кулминирана и сједињена у финалу с водећом идејом, дала је нарочит печат фантазмагоричној атмосфери Берлиозове аутобиографске сторије о сопственој опседнутости и жудњи за лепом глумицом Харијетом Смитсон, испричане у широком емоционалном спектру, адекватно имагинативном тумачењу Београдске филхармоније и ненадмашног маестра Зубина Мехте.
Марија Адамов
