„Уснули фантом” је вишемедијско дело заокружено кроз моноауторски пројекат у коме влада потпуна равнотежа свих медија који се у перформансу користе. Скица пројекта састоји се из претходно осмишљеног система од дванаест знакова, који се развијају у времену кроз распореде догађаја. Дванаест слова: У С Н У Л И Ф А Н Т О М стварају дванаест речи, тих дванаест речи носи у себи дванаест знакова, а тих дванаест знакова чине – садржај сна.
Овај вишемедијски рад бави се, дакле, темом снова и фантастике, а његов циљ је покушај разумевања стања сновиђења, и на који начин нас тај тајанствени простор сна попут неког пролога уводи у апстрактно и ирационално, у веровања у небића и натприродне силе, и колики је заправо значај саме фантастике и снова при стварању уметничког дела. Снови су заправо неки вид поетике Марије Поповић Стојадиновић, која је ослоњена и усредсређена на њене личне синестезије и интуицију. Поетичке претпоставке односе се и у вези су са самим насоловом докторског уметничког пројекта„Уснули фантом”, при чему је тај наслов инспирисан и директно повезан са грчким богом снова Морфејем.
Простор сна збива се при томе у додекагону, односно геометријском облику са дванаест углова. И све то додатно је ликовно обликовано кроз дванаест графичких визуалија и додекафонски низ од дванаест тонова кроз који је искомпонована музика. Уз све то, вишемедијски перформанс „Уснули фантом” заснива се на причи, односно на семантици и значењу, те визуелној поставци која одговара садржају приче, музици и електронској музици, закључно са покретом тела и видео артом, односно експерименталним филмом који се емитује паралелно са мапинг пројекцијом.
У мапинг пројекцији, током сцене Олтара, појављује се лик Владана Радовановића (1932 - 2023), итакнутог уметника и теоретичара, коме је Марија Поповић Стојадиновић и посветила свој уметнички докторски пројекат. Радовановић је по много чему био авангардна личност наше уметничке сцене, која је стварала на пољима музике, сликарства, књижевности, нових медија помера јући границе и успостављајући нове стилове – синтезијску уметност и у оквиру ње воковизуел.
На том трагу је и Марија Поповић Стојадиновић у „Уснулом фантому” померила медијске границе, уводећи у поменутој сцени Олтара, уз молитву и паљење тамјана, те у простору публика физички доживљава и осећа мирис. За ауторку је у ствари водећа норма увођење непостојећег у уметничко дело, односно померање граница у духовној делатности и испољавање другачијих ставова према уметности, а све са циље да њен лични истраживачко- стваралачки допринос прерасте у конкретну идеју односно иновативност.
Није на крају лоше подсетити на чињеницу - важну и за потпуно разумевање целог пројекта „Уснули фантом” – да је Марије Поповић Стојадиновић, не само пијанисткиња, него и продуцент видео радова и кратких филмова у области класичне и црошовер музике. Такође ваља истаћи да је овај њен вишемедијски перформанс спојио три институције културе: Универзитет уметности у Београду, на којем је ауторка докторанд на катедри за интердисциплинарне студије , смер вишемедијска уметност, затим Музеј савремене уметности Београда, под чијим је окриљем данас Легат Чолаковић у чијем простору је перформанс изведен, те позориште КПГТ Љубише Ристића, где је снимљен поменути експериментални филм .
М. Стајић
