И тако постао симбол и ”живи парњак” оној музичкој школи (са шареном фасадом) која се данас поносно дружи са такође новоизграђеним (одмах крај ње) балетским центром највећег града на северу Србије. И то није нимало случајно.
Ако знамо да је овде студирала божанствена Дивна Љубојевић; да овде своје светске турнеје планира Слободан Тркуља (и са оркестром увежбава модерну употребу древних српских и источно-европских инструмената); да је у старој Синагоги створен можда и најлепши концертни простор који се уопште може замислити (са бројним гостима најразличитијих музичких жанрова)... разумећемо да негде, између редова његове свакодневице, постоји и невидљиви музички кључ за отварање оне ваздушасте, уметничке димензије постојања Новог Сада...
И док су одјекивале фанфаре између зграде Бановине и звезданог неба на овогодишњем отварању ”владавине Новог Сада Европом” (као њене службене културне престонице), и док су се у ритмовима познатих мелодија свако мало трзале гитарске жице овдашњих уличних свирача, и кад се преостале зидине петроварадинске тврђаве буду још једном звучно опасале најпопуларнијим мелодијама са ”Егзита”, и кад зајеца кафанска виолина и свечано одјекну сви сачувани новосадски концертни клавири (који су преживели сечу намештаја и ”пијанина” током првих, језиво хладних послератних зима), кад у пролеће почну да онако складно и примамљиво теку разнолике почетничке композиције кроз отворене прозоре музичких школа у центру нашег града, и кад средњошколци крену да звижде омиљене филмске теме довикујуће се међусобно, без иједне речи… као сам од себе се слаже и усправља бескрајни мозаик звукова, песама и мелодија у спонтану антологију која нас ослобађа страхова и брига из вирова наше борбе за преживљавање, али нас и уздиже из оправданих стрепњи због могућег (иако, срећом, не и извесног) светског рата.
НЕУМРЛИ ИСИДОР
Нови Сад се, не мање, поноси и својим музичким почецима: пре свих личношћу Исидора Бајића.
Овај стамени момак из Куле родом, је, још од гимназијских дана, постао везан за Нови Сад (где је и преминуо, у 37. години). Радећи у Великој српској православној гимназији, он је био вишегодишњи диригент ђачких хорова, али и гусларских и тамбурашких оркестара, неуморни учитељ певања и појања, сакупљач народних музичких умотворина, неправедно заборављени аутор ”Кнеза Иве од Семберије”. Човек-оркестар у пуном смислу тог појма.
1909. је постао покретач и директор прве музичке (и данас постојеће) школе у Новом Саду, а овде је оставио траг и својим композицијама, исто као и својим педагошким, уметничким и интелектуалним радом. Исидор Бајић је постао, можда, и први утемељитељ музичког Новог Сада, неоптерећеног ”изабраним жанровима” и тобож ”вишим” и ”нижим” облицима музицирања.
Он би, да је данас жив, подједнако умео да чује и разуме балкански џез Бориса Ковача и музичке експерименте браће Вранешевић, ”Рани мраз” и ”Гарави сокак”, Љиљану Петровић (која је прва - из Новог Сада - пошла на Евровизијско такмичење, у име читаве ”велике Југославије”, 1961. у Кану) и Светолика Пашћана, баш као и Фирчија (из ”Луне” и ”Екатерине Велике”) и Јанику Рац-Балажа (са све његовим осмочланим тамбурашким оркестром)...
Иако не баш свима чујно, изгледа да постоји нека, рекао бих завичајна, мистична веза између свих тих, толико различитих музичких праваца (и ”кривина”). Као да су Трг слободе, Дунавски парк, Лиман Три, Подбара, Змај Јовина, Грбавица, Клиса и Подбара, Његошева и Милетићева улица, Детелинара, Салајка и Сајмиште, Татарско брдо и Транџамент, све тамо до Ветерничке рампе, на једној, и Сремске Каменице, на другој страни — оставили свој невидљиви, али зато и те како ЧУЈНИ жиг на оно што су, на свим тим местима, радили оперски певачи и шансоњери, задрти панкери и углађени солисти симфонијског оркестра.
И као што постоји несумњива веза између Змаја, Мике Антића, Раше Попова и Пере Зубца, тако се исто парадоксално слажу и непомирљиви ставови (али — песничка сагласја) Банета Крстића и Ђоке Балашевића, салашарске и тамбурашке варијације једне те исте љубави према том ”подводном граду” (усред Панонског мора). Не морају се људи мирити, да би се њихове песме узајамно слагале и потпомагале.
То и јесте чудесна моћ музике, прве од свих уметности, јер само она васпитава душу.
Па се догађало, неретко, да то васпитање уопште не утиче на свог барда и проносиоца, док он, истовремено, с лакоћом мења свест, укус и ставове оноликих својих слушалаца (вернијих овим намћорима него они сами себи).
Зашто је то тако, сам Бог зна (и они његови анђели што се недељом састају и друже свуд унаоколо високих торњева новосадских цркава).
А Он је, уверили смо се у то безброј пута (и још поврх) моћни велемајстор борбе против нестрпљења, силни небески стручњак каквог нема — за то да престанемо да се беспотребно ”једимо” кад нам за то време није.
Драгослав Бокан
