а свима им је заједничка љубав према учењу језика и жеља да се отклоне баријере међу људима које настају управо због његовог непознавања.
Један од организатора и домаћина манифестације је и Емануеле Марини из Италије, који је хиперполиглота: говори више од 30 језика. Како и сам каже, 15 језика говори течно, а остале још увек усавршава. Свој таленат је открио са 16 година. Тада је, осим енглеског и латинског које је учио у школи, самоиницијативно уписао и курс немачког језика, а право откриће талента је уследило након матуре, када је добио позив да иде на одмор у Пољску.
– Пошто нисам знао језик, три месеца пре путовања сам купио књиге и кренуо да учим. Научио сам неке основе и схватио да ми то заиста иде од руке. Од тада сам на свако пола године куповао књиге и речнике, тако да тренутно имам праву малу библиотеку – објашњава Марини.
Одлука о томе који језик следећи жели да научи долазила је с путовањима на која је ишао, а техника је, како каже, потпуно индивидуална ствар. Овај хиперполиглота прво учи граматику, па након тога примењује вежбе сличне онима које се раде у школи. Потом на ред долази разговор с другим људима.
Није да не постоје лакши и тежи језици. Чак и за полиглоте. Тако бар каже и Емануеле Марини, за кога су сродни језици увек лакши за учење па му је, рецимо, са знањем српског језика било потребно три дана за учење македонског, док је за специфичније језике као што је грузински, потребно око пола године активног учења.
На питање како је дошао до српског језика, Марини је имао веома интересантан одговор.– Пре бомбардовања Србије, у време када сам студирао филозофију, јавио ми се из Београда колега ког нисам познавао, а који је видео неки мој рад. Контактирао је са мном на енглеском језику, а ја сам му написао да не волим тај језик и да сачека неколико недеља па ћу му одговорити на његовом језику, односно српском. То сам и урадио, али је, наравно, тада мој одговор колеги био пун граматичких грешака – признао је Марини.
Следећи сусрет са српским језиком је уследио када је пословно дошао у Нови Сад 1998. године на један дан јер су тада, како каже, биле актуелне приче да је у Србију опасно доћи.– За тај један дан сам видео да ништа није опасно и тај један дан је био довољан да се заљубим у град и атмосферу. Одмах после бомбардовања, у јулу 1999. сам поново дошао да видим пријатеље с којима сам имао контакт и током бомбардовања – казао је Емануеле.
После тога, све је историја. Сада је свака два месеца у Новом Саду и осећа се као домаћин, а не гост. Пошто ради у породичној фирми из Италије која производи пнеуматске вентиле и има пословног партнера овде, навикао је да долази често.Тврди да је Међународна конференција полиглота одличан повод да се људи међусобно упознају, а Србија и Нови Сад су јединствени по гостопримству.
– Овако нешто се на Западу не може видети. Нема те традиције и гостољубиве душе код народа као у Србији – закључује Марини.
В. Павлов
