Данас су то људи потпуно другачијих прича, судбином одведени на различите стране. Ипак, тешко је отарасити се успомена које враћају осмех на лице, тврде некадашњи ученици Средње техничке машинско-млинске школе који су од 1956. до 1960. године имали прилику да поделе делиће својих судбина једни с другима.
Средином ове недеље окупили су се, да после 55 година поново посете интернат у којем су заједно живели четири године. Иако на први поглед другачији, тај дом је за њих остао исти, толико да су их и сами зидови почели оговарати и препричавати неке давно сачуване тајне, како им се сада чинило.
Иако се од растанка ови људи редовно састају, обележавајући сваку нову деценију свежим успоменама, организовати виђење пријатеља који су расути по целој земљи све је теже. Ту врсту одговорности на себе преузима Љубиша Обрадовић, човек коме је средњошколско образовање одредило чиме жели да се бави у наредним годинама живота.
Како нам је рекао тај дипломирани инжењер, карактеристика ученика млинског одсека је да су у Нови Сад дошли из свих република тадашње СФРЈ.
– Због непостојећег школованог кадра у тој области, плански смо са стипендијама смештани у тадашњи мушки интернат – рекао је Обрадовић. – Имали смо срећу да је по завршетку нашег школовања отворен Технолошки факултет па су многи остали у Новом Саду, укључујући и мене.
Како тврде времешни матуранти, у застареле фабрике су тада одлазили пуни ентузијазма и били генерација градитеља нових погона и технологија.
Иако су се њихова интересовања можда мењала како су године пролазиле, још увек се сећају елана с којим су усвајали нова знања. Ипак, најлепше успомене им буде екскурзије, чији су сведоци црно-беле фотографије које је Љубиша донео на овај састанак.
Донедавно је, кажу, редовно на окупљања долазио и један професор, али је ове године био спречен да се још једном види са својим ђацима. Средњошколски дом, који је у својој 127 година дугој традицији био место боравка многих средњошколаца, пружио је овом приликом својеврсни пут кроз сећања за некадашње матуранте млинског одсека.
В. Павлов
