Реч је о Бранку Маринкову рођеном у Карловцима 1892. коме злехуда срећа није дала да у кући коју је купио 1937. и у њој стварао богатство производећи бермет и продајући га по целој тадашњој држави, доживи дубоку старост.
За Маринкова се каже да је као и Петар Костић заслужан што је између два светска рата оживео производњу чувеног дезертног вина - бермета. По предању, Маринков је испрва радио као трговачки путник код поменутог Костића да би касније регистровао самосталну трговину вина на мало. За поверовати је да је испекао овај други занат – производњу бермета код Костића, и то тако добро да му количина вина коју су домаћи виноградари производили, није била довољна, већ је морао увозити сировину за произовдњу бермета са стране.
– Сећам се Бранка као веома пословног и вредног човека, врло елегантног од јутра до вечери. Био је необично добар човек, отац и супруг, и газда куће. У послу и са људима је имао добар однос. Подрум му је био као апотека – сув , леп, велик – и он је све ту радио. У стану који су Маринкови користили био је диван намештај, божанствен, не зна се шта је било лепше – дневна соба, трпезарија или салон. У дневној соби је била лепа четвртаста, врло необична и ретко виђена фуруна од белих плочица са украсима. Бранко је увозио вино и од њега правио бермет. То му је био главни посао. Свуда је путовао. Сећам се да су мој тата и Лаза Маширевић причали да су, када су били у Љубљани на студијама, виђали тамо Бранка. Њих двојица су казивала да би Бранко ишао од стола до стола по хотелском ресторану, представио се и питао госте да ли пију бермет, а када га они погледају у чуду, он наручи туру бермета па почасти цело друштво – каже Иванка Беба Марковић, рођена Грбић, која је одрасла у истој кући.
Бранко се оженио 1931. Смиљом Николић из Сремске Каменице и исте године добијају прву кћерку Екатарину – Цицу, названу по његовој мајци, а 1936. и Марију – Мају.
– Они су били права господа. Тридесетих година су имали ауто. Дружили су са Радошевићима, Несторовићима и другим познатим фамилијама. Путовали су доста. Обе кћерке су биле талентоване за музику и сликарство. Поред основне школе похађале су и музичку школу и имале клавир. Према казивању Марије Аврамовић, која их је добро познавала, знатан део намештаја у њиховој кући припадао је генералу Врангелу – каже Нада Остојић Агбаба, која је такође неко време становала у кући Маринкова, али знатно након што су је власници на овај или онај начин напустили.
На несрећу, Бранка Маринкова 10. септембра 1942. године убијају усташе, безмало надомак куће.
– Одводиле су га усташе у сабирни центар и он у једном тренутку, мислећи да би могао да побегне, скрене у Сабову улицу, и ту су га упуцали. Однели су га на Доње гробље у таљигама које су биле напуњене сеном, а он онако без сандука и било чега другог лежи на том сену. Било је ужасно – присећа се Беба Марковић.
После мужевљеве смрти Смиља Маринков је сама са кћерима ишла кроз живот.
– Смиља је имала трговачког духа у себи и покушала је да обнови производњу бермета – каже Беба. – За то је у зету Воји Маричићу, Мајином мужу, видела партнера, али био је то неуспешан покушај. На крају су прешли на кечап. После је и то пропало. Многи су били заинтересовани за рецепт бермета, но није га нико добио. Мислим да је једино Воја имао рецепт. Маја је родила девојчицу Марину у браку са њим. Он је отишао у Канаду мислећи да ће тамо почети производњу и после неког времена је она отишла за њим. У Торонту је родила и другу кћер, која је остала у Канади, док се Марина удала за Италијана и прешла у Милано. Цица је отишла на Корчулу, где су муж Иво Драчевац и она направили кућу. Њен син Ненад је као мали долазио у Карловце, као и Марина. Сада је, колико знам, адвокат.
Како су њих три живеле после рата, а пре Мајине и Цицине удаје, да се закључити из породичне преписке. Из многих од писама види се да је рецепт за бермет био један од разлога за невоље којима су бивале изложене.
„Људи са стране били су лажно информисани да смо буржоазија, богати и да нас треба ликвидирати. Моји родитељи нису били никакви буржуји. Отац Бранко Маринков, рођен у Карловцима, не памти оца пролетера без игде ичега. Шегртовао је у Суботици, Будимпешти и изучио за трговачког помоћника. Говорио је пет-шест језика, био је вредан, амбициозан и желео је силно да својој породици омогући бољи и лакши живот. Аграрна реформа узела нам је земљу, а национализација породичну кућу“, стоји у једном од сачуваних писама старије кћерке.
Смиља је умрла 1975. По речима Бебе Марковић, Цица је долазила после мамине смрти у Карловце. Она је нешто намештаја однела у Хрватску, али већи део је остао у кући. Пред долазак избеглица средином деведесетих година прошлог века познати адвокат из Новог Сада, који је био и породични пријатељ са Цицом, однео је намештај из Мајиног стана, за који се не зна где је завршио. Одређена количина нестала је када су избеглице ушле у кућу, а део је завршио у контејнерима преко пута. Остали су сачувани документа и фотографије захваљујући чему је избегнуто потпуно затирање сећања на Маринкове.
Зорица Милосављевић
