(FOTO/VIDEO) Vari, brusi i popravlja IVANA IZ VALJEVA REMONTUJE POLJOPRIVREDNE MAŠINE Vodi tim od 40 radnika
Kolege majstori su joj, kaže ova Valjevčanka, nepresušni i izuzetni izvor znanja. Od njih je naučila dosta toga o mehanici, varenju i bravariji. I još uvek uči.
Porodični posao i ljubav prema poljoprivredi učinili su da jedna Valjevčanka postane, ni manje ni više, nego jedan od supervizora u centru za održavanje poljoprivredne mehanizacije u okviru kompanije Al Dahra. Da, dobro ste pročitali, žena na čelu tima za sanaciju i remont poljoprivrednih mašina.
Po struci inženjer poljoprivrede, Ivana Lukić (24) iz valjevskog sela Žabari od malena je učestvovala u svakodnevnim obavezama na porodičnoj farmi krava, na njivi, ali i kod kuće. Zahvaljujući svom dedi, koji je činio da svaki trenutak na imanju bude zabavan i dragocen, ova mlada devojka još iz ranog detinjstva ima usađene radne navike, kao i sliku o tome kako jedno domaćinstvo treba da izgleda.
Završila je Poljoprivrednu školu u Valjevu, smer Poljoprivredni tehničar, a zatim nastavila obrazovanje na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, gde je diplomirala na smeru Biotehnički i informacioni inženjering.
Radi na porodičnoj farmi
Osim toga što je zaposlena u centru za održavanje poljoprivredne mehanizacije, ova devojka redovno učestvuje i u poslovima na farmi i njivi.
„Primarno se bavimo stočarstvom, ali za potrebe životinja gajimo i ratarske kulture poput kukuruza, pšenice, lucerke, grahorice, kao i razne travne smeše na površini od oko 17 hektara“, kaže ona.
Kako dalje nastavlja, uprkos izazovnim godinama, trude se da sa tih parcela izvuku najbolje, a da prinosi budu bolji nego prethodne godine. Poseduju jedan traktor i sve ostale priključne mašine koje pokrivaju sve agrotehničke operacije.
„Radni dan na farmi protiče gotovo po istom ritmu svakog jutra, čišćenje, priprema i davanje hrane, provera vode i opšte stanje grla. Tokom sezone radova na njivi, otac uglavnom sve obavlja sam, ali tokom žetve ili kosidbe, kao i prilikom pripreme stočne hrane, svi smo uključeni.“
Kolege su joj nepresušni izvor znanja
Kada je u pitanju posao u firmi, ona je deo tima koji se bavi održavanjem mehanizacije. Na sreću, kaže, veći deo radnog vremena provodi u radionici, a manje u kancelariji.
„Moj radni dan obično počinje pregledom rasporeda sa kolegama i koordinacijom aktivnosti mehaničara, bravara, metalostrugara, vulkanizera i drugih majstora. Izuzev dela vezanog za administraciju pratimo koji kvarovi treba da se saniriju i koji remonti i servisi su planirani“, kaže ona i dodaje da se često rade i adaptacije postojećih sistema kako bi unapredili proizvodnju, a tim koji vodi broji čak 40 radnika.
Kolege majstori su, navodi, nepresušni i izuzetni izvor znanja. Zanimljivo je to što je od njih naučila dosta toga o mehanici, varenju i bravariji. I još uvek uči.
„Najproduktivnije vreme je ono provedeno sa njima, jer iskustvo i posvećenost koje oni pružaju omogućava da svaki radni zadatak bude kvalitetno izveden.“
Zahvaljujući njima, dodaje, reč „radionica“ joj je već dugo omiljena.
Ima li predrasuda?
Na pitanje: Da li se susretala sa izazovima u sticanju autoriteta i poštovanja među kolegama obzirom na status žene u svom radnom okruženju, odgovara kako je već naučila da će uvek postojati oni koji dovode u pitanje nečiji rad, bez obzira na trud i dostignuća.
„Kao ženi mi je verovatno bilo teže, ali verujem da u ishodu odlučuje karakter, pristup i upornost. Moj profesor je govorio ‘Ne trpim autoritete, ali poštujem ljude’, i to je princip kojim se vodim“, pojašnjava naša sagovornica.
Poštovanje je, kaže, osnova njenog odnosa sa kolegama, a za one koje odstupaju od tog standarda postoje jasno definisana pravila poslovnog autoriteta.
„Istina je da u okviru agrobiznisa kao korporativnog segmenta i u upravljanju tehničkim sistemima žene još uvek nisu dovoljno zastupljene, ali statistički gledano, njihovo prisustvo postepeno raste.“
Fokusirana na napredak
Mada, istovremeno je pomalo razočarava paradoks što danas mora da se govori o razbijanju predrasuda kada je reč o ženama u poljoprivredi.
„Dovoljno je otići u bilo koje selo u zapadnoj Srbiji, Vojvodini ili drugim delovima zemlje, naročito u stočarskim krajevima ili domaćinstvima i videti žene koje svakodnevno obavljaju poslove koji mnogi smatraju ‘muškim’ “, navodi Lukićeva.
Kaže da o toj podeli nikada nije razmišljala sve dok nije otišla iz svog mesta i shvatila da se negde divljenje može izazvati nečim što je njoj oduvek bilo sasvim prirodno.
Kada je reč o planovima za budućnost, ova mlada i već uspešna devojka ističe da je fokusirana na napredak u oblasti kojom se bavi, sa željom da kroz svoj rad direktno ili indirektno doprinese jačanju svesti o značaju poljoprivrede i proizvodnje hrane.
„Kada postanete svesni koliko je to značajan posao i koliko vas okruženje u kojem radite ispunjava, ništa vam ne pada teško“, zaključuje.
