(ФОТО/ВИДЕО) Вари, бруси и поправља ИВАНА ИЗ ВАЉЕВА РЕМОНТУЈЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ МАШИНЕ Води тим од 40 радника
Колеге мајстори су јој, каже ова Ваљевчанка, непресушни и изузетни извор знања. Од њих је научила доста тога о механици, варењу и браварији. И још увек учи.
Породични посао и љубав према пољопривреди учинили су да једна Ваљевчанка постане, ни мање ни више, него један од супервизора у центру за одржавање пољопривредне механизације у оквиру компаније Ал Дахра. Да, добро сте прочитали, жена на челу тима за санацију и ремонт пољопривредних машина.
По струци инжењер пољопривреде, Ивана Лукић (24) из ваљевског села Жабари од малена је учествовала у свакодневним обавезама на породичној фарми крава, на њиви, али и код куће. Захваљујући свом деди, који је чинио да сваки тренутак на имању буде забаван и драгоцен, ова млада девојка још из раног детињства има усaђене радне навике, као и слику о томе како једно домаћинство треба да изгледа.
Завршила је Пољопривредну школу у Ваљеву, смер Пољопривредни техничар, а затим наставила образовање на Пољопривредном факултету у Земуну, где је дипломирала на смеру Биотехнички и информациони инжењеринг.
Ради на породичној фарми
Осим тога што је запослена у центру за одржавање пољопривредне механизације, ова девојка редовно учествује и у пословима на фарми и њиви.
„Примарно се бавимо сточарством, али за потребе животиња гајимо и ратарске културе попут кукуруза, пшенице, луцерке, грахорице, као и разне травне смеше на површини од око 17 хектара“, каже она.
Како даље наставља, упркос изазовним годинама, труде се да са тих парцела извуку најбоље, а да приноси буду бољи него претходне године. Поседују један трактор и све остале прикључне машине које покривају све агротехничке операције.
„Радни дан на фарми протиче готово по истом ритму сваког јутра, чишћење, припрема и давање хране, провера воде и опште стање грла. Током сезоне радова на њиви, отац углавном све обавља сам, али током жетве или косидбе, као и приликом припреме сточне хране, сви смо укључени.“
Колеге су јој непресушни извор знања
Када је у питању посао у фирми, она је део тима који се бави одржавањем механизације. На срећу, каже, већи део радног времена проводи у радионици, а мање у канцеларији.
„Мој радни дан обично почиње прегледом распореда са колегама и координацијом активности механичара, бравара, металостругара, вулканизера и других мајстора. Изузев дела везаног за администрацију пратимо који кварови треба да се санирију и који ремонти и сервиси су планирани“, каже она и додаје да се често раде и адаптације постојећих система како би унапредили производњу, а тим који води броји чак 40 радника.
Колеге мајстори су, наводи, непресушни и изузетни извор знања. Занимљиво је то што је од њих научила доста тога о механици, варењу и браварији. И још увек учи.
„Најпродуктивније време је оно проведено са њима, јер искуство и посвећеност које они пружају омогућава да сваки радни задатак буде квалитетно изведен.“
Захваљујући њима, додаје, реч „радионица“ јој је већ дуго омиљена.
Има ли предрасуда?
На питање: Да ли се сусретала са изазовима у стицању ауторитета и поштовања међу колегама обзиром на статус жене у свом радном окружењу, одговара како је већ научила да ће увек постојати они који доводе у питање нечији рад, без обзира на труд и достигнућа.
„Као жени ми је вероватно било теже, али верујем да у исходу одлучује карактер, приступ и упорност. Мој професор је говорио ‘Не трпим ауторитете, али поштујем људе’, и то је принцип којим се водим“, појашњава наша саговорница.
Поштовање је, каже, основа њеног односа са колегама, а за оне које одступају од тог стандарда постоје јасно дефинисана правила пословног ауторитета.
„Истина је да у оквиру агробизниса као корпоративног сегмента и у управљању техничким системима жене још увек нису довољно заступљене, али статистички гледано, њихово присуство постепено расте.“
Фокусирана на напредак
Мада, истовремено је помало разочарава парадокс што данас мора да се говори о разбијању предрасуда када је реч о женама у пољопривреди.
„Довољно је отићи у било које село у западној Србији, Војводини или другим деловима земље, нарочито у сточарским крајевима или домаћинствима и видети жене које свакодневно обављају послове који многи сматрају ‘мушким’ “, наводи Лукићева.
Каже да о тој подели никада није размишљала све док није отишла из свог места и схватила да се негде дивљење може изазвати нечим што је њој одувек било сасвим природно.
Када је реч о плановима за будућност, ова млада и већ успешна девојка истиче да је фокусирана на напредак у области којом се бави, са жељом да кроз свој рад директно или индиректно допринесе јачању свести о значају пољопривреде и производње хране.
„Када постанете свесни колико је то значајан посао и колико вас окружење у којем радите испуњава, ништа вам не пада тешко“, закључује.
