U SUBOTICI OŽIVEO ZABORAVLJENI NAČIN SETVE Ovako su nekada ljudi sadili žito ZAŠTO SE VRAĆAMO STAROJ SORTI BANKUT?

Prizor koji bi mogao biti fotografija iz prošlog veka, ali je snimljen na parceli Mirka Babičkovića u Subotici.

Centar za kulturu Bunjevaca treći put ove godine organizuje oživljavanje tradicionalnog načina obrade zemlje. Ovog puta seje se starinska sorta pšenice – bankut.

„Moramo prestati da se stidimo onoga što jesmo“, kaže dr Nenad Ivanišević, pokrajinski sekretar za turizam AP Vojvodine, dok posmatra kako učesnici manifestacije vraćaju u život zaboravljene veštine.

„Imamo najbolje ljude, najbolje proizvode, samo to treba bolje da predstavimo.“

Zrno koje pamti vekove

Dok moderna pšenica daje veći rod, bankut krije nešto mnogo vrednije – nepromenjenu nutritivnu vrednost i visok sadržaj proteina. Ova sorta, koja je decenijama bila osnova življenja u Vojvodini, polako je nestajala pred naletom savremenih hibrida.

Na Institutu za seme u Novom Sadu pokušavaju da prenesu genetiku bankuta na moderno žito, jer moderna sorta, iako rodnija, ima „sasvim drugačiju“ nutritivnu vrednost, što dovodi do „određenih problema u smislu ishrane“, objašnjava dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica BNS.

Svedok vremena

Grgo Pećerić, čije ruke pamte sve faze obrade zemlje, priseća se detinjstva:

„Bankut sam kao mlad dečko upamtio. Ta sorta bila je hvaljena od početka i trajala skoro. Ona dobro rodi, zdravog je kvaliteta. Slama je malo dužeg vlata. Glavno je da rod bude dobar od bankuta“, kaže bać Grgo, koji je kao dečak učio da seje.

Opisuje ritual koji se ponavljao svake jeseni:

„Žito se sijalo, to je bilo sve kao sada ovog prizora – uzoralo se konjskom zapregom, pripremilo za sejanje, ručno se posejalo, pobacano zrno, opet se zavukla njiva sa konjskom zapregom.“

Kad početnika konj ne sluša

Ivan Ivković, 54-godišnjak koji prvi put u životu drži plug, priznaje da nije bilo lako:

„Ja, kao mlad, sam samo plužio s konjima, oro nisam. Zahvalan sam organizatoru što mi je pružio mogućnost da to naučim u svoje 54. godine. Sad konji baš nisu najbolje slušali – ovo su trkački paratosci.“

Ali ostvarenost starine ne leži u savršenstvu izvedbe. Leži u ruci koja se priseća pokreta, u zrnu koje pada na zemlju onim istim ritmom kojim je padalo vekovima unazad.

Turizam koji miriše na svežu zemlju

Pokrajinski sekretar za turizam vidi veću sliku:

„Ako govorite o modernom turizmu, šardone verovatno možete da probate svuda u svetu, ali, recimo, graševac ne možete da probate nigde osim u Fruškoj Gori ili Sremskim Karlovcima.“

Najavljuje da će Vojvodina svoje običaje predstaviti na sajmu turizma u Solunu.

„U modernom turizmu se traga za onim što do sada nismo videli. A ovo jesu običaji koji su karakteristični.“

Od setve do hleba

Prva ideja od tog tradicionalnog žita biće da „hleb od novog žita bude upravo sa ove parcele i od tog starovinskog semena i žita“, najavljuje organizator.

Svako zrno posejano nije samo seme pšenice. To je seme sećanja, dokaz da brzina savremenog sveta nije razlog da zaboravimo odakle dolazimo.

Dok poslednji snopovi sunčeve svetlosti padaju na svežu brazdu, negde u toj zemlji već kuca život. Do proleća, bankut će iznova pokazati zašto je preživeo vekove – ne zato što daje najveći rod, već zato što pamti kada je biti hranljiv bilo važnije od toga biti isplativ.

Žito će biti posvećeno na Svetog Marka, nastavljajući tradiciju koja spaja prošlost sa budućnošću brazdu po brazdu.