У СУБОТИЦИ ОЖИВЕО ЗАБОРАВЉЕНИ НАЧИН СЕТВЕ Овако су некада људи садили жито ЗАШТО СЕ ВРАЋАМО СТАРОЈ СОРТИ БАНКУТ?

Призор који би могао бити фотографија из прошлог века, али је снимљен на парцели Мирка Бабичковића у Суботици.

Центар за културу Буњеваца трећи пут ове године организује оживљавање традиционалног начина обраде земље. Овог пута сеје се старинска сорта пшенице – банкут.

„Морамо престати да се стидимо онога што јесмо“, каже др Ненад Иванишевић, покрајински секретар за туризам АП Војводине, док посматра како учесници манифестације враћају у живот заборављене вештине.

„Имамо најбоље људе, најбоље производе, само то треба боље да представимо.“

Зрно које памти векове

Док модерна пшеница даје већи род, банкут крије нешто много вредније – непромењену нутритивну вредност и висок садржај протеина. Ова сорта, која је деценијама била основа живљења у Војводини, полако је нестајала пред налетом савремених хибрида.

На Институту за семе у Новом Саду покушавају да пренесу генетику банкута на модерно жито, јер модерна сорта, иако роднија, има „сасвим другачију“ нутритивну вредност, што доводи до „одређених проблема у смислу исхране“, објашњава др Сузана Кујунџић Остојић, председница БНС.

Сведок времена

Грго Пећерић, чије руке памте све фазе обраде земље, присећа се детињства:

„Банкут сам као млад дечко упамтио. Та сорта била је хваљена од почетка и трајала скоро. Она добро роди, здравог је квалитета. Слама је мало дужег влата. Главно је да род буде добар од банкута“, каже баћ Грго, који је као дечак учио да сеје.

Описује ритуал који се понављао сваке јесени:

„Жито се сијало, то је било све као сада овог призора – узорало се коњском запрегом, припремило за сејање, ручно се посејало, побацано зрно, опет се завукла њива са коњском запрегом.“

Кад почетника коњ не слуша

Иван Ивковић, 54-годишњак који први пут у животу држи плуг, признаје да није било лако:

„Ја, као млад, сам само плужио с коњима, оро нисам. Захвалан сам организатору што ми је пружио могућност да то научим у своје 54. године. Сад коњи баш нису најбоље слушали – ово су тркачки паратосци.“

Али оствареност старине не лежи у савршенству изведбе. Лежи у руци која се присећа покрета, у зрну које пада на земљу оним истим ритмом којим је падало вековима уназад.

Туризам који мирише на свежу земљу

Покрајински секретар за туризам види већу слику:

„Ако говорите о модерном туризму, шардоне вероватно можете да пробате свуда у свету, али, рецимо, грашевац не можете да пробате нигде осим у Фрушкој Гори или Сремским Карловцима.“

Најављује да ће Војводина своје обичаје представити на сајму туризма у Солуну.

„У модерном туризму се трага за оним што до сада нисмо видели. А ово јесу обичаји који су карактеристични.“

Од сетве до хлеба

Прва идеја од тог традиционалног жита биће да „хлеб од новог жита буде управо са ове парцеле и од тог старовинског семена и жита“, најављује организатор.

Свако зрно посејано није само семе пшенице. То је семе сећања, доказ да брзина савременог света није разлог да заборавимо одакле долазимо.

Док последњи снопови сунчеве светлости падају на свежу бразду, негде у тој земљи већ куца живот. До пролећа, банкут ће изнова показати зашто је преживео векове – не зато што даје највећи род, већ зато што памти када је бити хранљив било важније од тога бити исплатив.

Жито ће бити посвећено на Светог Марка, настављајући традицију која спаја прошлост са будућношћу бразду по бразду.