Jelena Pantić: Mene bolest više ne prepoznaje!

Možemo da propadnemo, ali i da ojačamo, da naučimo lekciju i da nam to zapravo oplemeni život. Meni je bolest, koliko god to zvučalo čudno, oplemenila život i naučila me je da ga volim, da shvatim šta je život i koliko je dragocen – rekla nam je Novosađanka Jelena Pantić, psiholog na doktorskom studijama Filozofskog fakulteta u Beogradu. Autorka je knjige „Putovanje u središte srca“, uživa u tome da uči druge ljude kako da upoznaju i zavole sebe, što je bio i njen put nakon borbe s kacerom. Jelenin pristup je integrativan, kombinuje geštalt, transakcionu analizu, analitičku psihologiju i još mnogo toga, a pre svega je ličan i zasnovan na sopstvenom iskustvu.

Više od deset godina se bavite emocionalnom inteligencijom i pozitivnom psihologijom…

- Mnogo sam se zanimala za psihoterapiju, za emocionalnu inteligenciju i tu sam nekako videla sebe, ali kada mi je bilo ponuđeno da radim na fakultetu, ja sam to prihvatila. Nekima je to san, ali mene je taj posao počeo da čini nezadovoljnom. Stalno sam to ignorisala i pronalazila razna opravdanja: još mi je sve novo, nisam se prilagodila… Za nekoga je to savršen posao, a ja sam osećala da sam na pogrešnom mestu, da to nije posao za mene i to sam uporno negirala.

Da li je posao toliko važan da stavimo život kao ulog?

- Još uvek je mišljenje da je dobro imati (državni) posao, pa se dobije plata, pa se dobije penzija… Sve neka izvesnost, više nema toga, ništa nije sigurno. Mnogi ljudi se nisu još probudili i shvatili da mi više ne živimo u tom vremenu. Ma kako to izgledalo, mi živimo u vremenu mogućnosti. Ljudi zaboravljaju da su u dobu interneta. Jeste važno imati posao, ali ja sam zbog tog posla, koji mi je bio potreban da bih živela, zamalo život izgubila…

Da li vas je to nateralo da promenite prioritete?

- Sada mi je najvažniji život, onda ja, pa sve ostalo. Kada se tako postave stvari, onda nema dileme. Ja sada živim od svog sajta (www.jelenapantic.com), imam klijente iz celog sveta, pišem blog, pišem knjige… Da sam čekala da mi neko da taj posao koji volim, nikada ga ne bih dočekala… Ljudi često upadaju u tu zamku, očekuju da se nešto promeni u državi, čekaju da se promeni vlast, da ta vlast bude bolja, pa da im ta vlast da i neki bolje plaćen posao… Nema više toga! Sve dok očekujemo da će neko drugi nešto da uradi za nas, mi smo u milosti ili nemilosti drugih.

Da li ste osvestili koje su okolnosti kreirale bolest?

- Nekoliko meseci pre nego što ću saznati da sam bolesna, ja sam intenzivnije počela da se bavim temom ljubavi prema sebi, što teorijski, što praktično kroz razne vežbice koje sam izmišljala i radila... Jednoga dana mi je samo bilo loše i u roku od 24 sata sam operisana. Dijagnoza je bila tumor na debelom crevu. Kada sam saznala da je maligni, naravno da sam bila šokirana.

Kako ste pronašli snagu u sebi da se oporavite od šoka?

- Prvi fokus mi je bio na preživljavanju, jedan od prvih video klipova koji sam tada pogledala je „Bog ima zadnju reč“. U njemu govore pravoslavni sveštenici i onkolozi iz Sremske Kamenice. Ti lekari bukvalno navode slučajeve gde su pacijentima govorili da nema leka, a ljudi su ozdravili. To me je veoma ohrabrilo. Shvatila sam da kancer nije smrtna presuda. Potom sam počela da slušam priče ljudi koji su imali kancer pre 5, 15, 20 godina i koji su, hvala Bogu i danas među nama i žive lepo i normalno.

Koliko su vam razgovori s ljudima koji su prebrodili opaku bolest značili?

- Razgovor s takvim ljudima mi je veoma značio i shvatila sam da više ljudi umre od straha od bolesti, nego od same te bolesti. Razgovarala sam sa mnogo ljudi koji su ozdravili i ispostavilo se da ih ima mnogo. Jedino, što mi, na žalost, samo čujemo one druge priče. Mislim da mi je ovo, osim izuzetne podrške porodice, bila najveća podrška. Zato sam i pristala da razgovaramo o tome, jer i ja želim da drugima dam podršku!

Kako nevolje mogu da nas nauče da iz sebe izvučemo najbolje?

- Dovoljno sam imala znanja i iskustva da shvatim zašto mi se to dogodilo. Kada sam počela da razvijam ljubav prema sebi, to me je ojačalo i mislim da je to bio signal moje duše telu da hoću da živim. Posle toga sav taj put koji sam prolazila: operacija, terapije, hemoterapija, sve je teklo dobro. Mislim da je bitno i da sam nekoliko meseci pre bolesti u sebi prelomila da ne radim na fakultetu. Čak sam i o tome razgovarala s dekanom, ali sam se u međuvremenu razbolela. Kada sam ozdravila, ponovo sam se vratila na fakultet. Bili su veoma korektni prema meni, imala sam malo časova, male grupe… Međutim, kada sam proletos održala uvodni čas, vratila sam se kući bolesna… Shvatila sam poruku i rekla sebi: „E, nećeš više!“ Dala sam otkaz! Kada sam tu odluku donela, momentalno mi je bilo lakše, a kada je taj raskid radnog ugovora počeo da važi, kao da sam krila dobila!

Kako vas je ta velika životna nevolja promenila?

- Shvatila sam da nema meni mene bez mene. Počela sam više da vodim računa o sebi. Prestala sam da pristajem na neke glupe kompromise, da ne trpim loše ponašanje prema meni… I danas kada krenem da pravim neke kompromise koji nisu dobri za mene, samo se setim kako mi je bilo i šta je to toga dovelo i odmah se zauzmem za sebe.

Odakle ste crpeli snagu da se izborite s bolešću?

- Mislim da me je bolest suočila sa tim koliko je život vredan, dragocen i koliko sam ja važna i vredna. Snagu sam crpela iz čiste ljubavi prema životu… nekako, kada se sve to dogodilo, shvatila sam da su mnoge stvari oko kojih sam se brinula, koje sam dozvoljavala – u stvari nebitne. Dugo sam se brinula da nekog ne uvredim, da svima udovoljim, a ja sam u svemu tome bila manje bitna, pa nije ni čudo da se kaže da je rak bolest finih ljudi.

Da li je to zato što smo učeni da sebe ne stavljamo na prvo mesto?

- Da. Naročito žene, pa imamo žene žrtve, majke u službi svih drugih… Koliko je to zapravo loš primer i drago mi je što vidim da se i to menja, jer šta majka može da da svom detetu – pa dobar primer! Majka koja voli sebe, koja sebe poštuje, koja vodi računa o sebi – to će dete prekopirati. Mnogo su upečatljivije te neverbalne poruke koje roditelji šalju deci, nego reči.

Koja bi bila vaša poruka, kako slušati sebe i odvažiti se za put ka svom srcu?

- Još dok sam bila na fakultetu, ja samo paralelno radila na svom sajtu, vodila na internetu stranicu emocionalne inteligencije, pisala blog, gradila tu priču koja mi je značila. Znači, poruka je da se krene malo po malo. Promeniti prvo uverenje da mora ovo, mora ono, da mora da se trpi, žrtvuje… Trebalo bi prvo da se shvati da ništa ne mora, jer, daleko bilo, kada se neko razboli, onda sve to postaje vrlo nebitno… Da se preuzme odgovornost za sebe i svoj život. To je u stvari slušanje sebe, slušanje svog srca i da bi to zapravo svima trebalo da bude svakodnevni posao.

Kako se to sluša svoje srce?

- Ako izdvojimo vreme za sebe, ne mnogo, svakoga dana 5 do 10 minuta, onda možemo i da čujemo šta nam taj unutrašnji glas poručuje. Mnogi ljudi ne poznaju sebe, mada će vam mnogi reći da vole sebe jer je sada to postalo OK. No, zamislite da vam neki prijatelj kaže kako vas voli, kako mu je stalo do vas, a već 5 godina on nema vremena da vam posveti ni 5 minuta. Da li biste mu poverovali? Ne biste. Isto je to kada kažemo da volimo sebe, ali sad baš nemamo vremena da posvetimo sebi. To odlaganje da pogledamo u sebe je u stvari strah šta ćemo tamo videti… To može da bude da 5 minuta gledamo lepe oblake ili slušamo omiljenu pesmu.

Kako se sada osećate?

- Baš sam ovih dana bila na kontroli i svi rezultati su dobri. Znam da su dobri, bolest prođe kada se čovek toliko promeni da ga ona i ne prepozna. Mene bolest više ne prepoznaje!

Marina Jablanov Stojanović