Јелена Пантић: Мене болест више не препознаје!

Можемо да пропаднемо, али и да ојачамо, да научимо лекцију и да нам то заправо оплемени живот. Мени је болест, колико год то звучало чудно, оплеменила живот и научила ме је да га волим, да схватим шта је живот и колико је драгоцен – рекла нам је Новосађанка Јелена Пантић, психолог на докторском студијама Филозофског факултета у Београду. Ауторка је књиге „Путовање у средиште срца“, ужива у томе да учи друге људе како да упознају и заволе себе, што је био и њен пут након борбе с кацером. Јеленин приступ је интегративан, комбинује гешталт, трансакциону анализу, аналитичку психологију и још много тога, а пре свега је личан и заснован на сопственом искуству.

Више од десет година се бавите емоционалном интелигенцијом и позитивном психологијом…

- Много сам се занимала за психотерапију, за емоционалну интелигенцију и ту сам некако видела себе, али када ми је било понуђено да радим на факултету, ја сам то прихватила. Некима је то сан, али мене је тај посао почео да чини незадовољном. Стално сам то игнорисала и проналазила разна оправдања: још ми је све ново, нисам се прилагодила… За некога је то савршен посао, а ја сам осећала да сам на погрешном месту, да то није посао за мене и то сам упорно негирала.

Да ли је посао толико важан да ставимо живот као улог?

- Још увек је мишљење да је добро имати (државни) посао, па се добије плата, па се добије пензија… Све нека извесност, више нема тога, ништа није сигурно. Многи људи се нису још пробудили и схватили да ми више не живимо у том времену. Ма како то изгледало, ми живимо у времену могућности. Људи заборављају да су у добу интернета. Јесте важно имати посао, али ја сам због тог посла, који ми је био потребан да бих живела, замало живот изгубила…

Да ли вас је то натерало да промените приоритете?

- Сада ми је најважнији живот, онда ја, па све остало. Када се тако поставе ствари, онда нема дилеме. Ја сада живим од свог сајта (www.jelenapantic.com), имам клијенте из целог света, пишем блог, пишем књиге… Да сам чекала да ми неко да тај посао који волим, никада га не бих дочекала… Људи често упадају у ту замку, очекују да се нешто промени у држави, чекају да се промени власт, да та власт буде боља, па да им та власт да и неки боље плаћен посао… Нема више тога! Све док очекујемо да ће неко други нешто да уради за нас, ми смо у милости или немилости других.

Да ли сте освестили које су околности креирале болест?

- Неколико месеци пре него што ћу сазнати да сам болесна, ја сам интензивније почела да се бавим темом љубави према себи, што теоријски, што практично кроз разне вежбице које сам измишљала и радила... Једнога дана ми је само било лоше и у року од 24 сата сам оперисана. Дијагноза је била тумор на дебелом цреву. Када сам сазнала да је малигни, наравно да сам била шокирана.

Како сте пронашли снагу у себи да се опоравите од шока?

- Први фокус ми је био на преживљавању, један од првих видео клипова који сам тада погледала је „Бог има задњу реч“. У њему говоре православни свештеници и онколози из Сремске Каменице. Ти лекари буквално наводе случајеве где су пацијентима говорили да нема лека, а људи су оздравили. То ме је веома охрабрило. Схватила сам да канцер није смртна пресуда. Потом сам почела да слушам приче људи који су имали канцер пре 5, 15, 20 година и који су, хвала Богу и данас међу нама и живе лепо и нормално.

Колико су вам разговори с људима који су пребродили опаку болест значили?

- Разговор с таквим људима ми је веома значио и схватила сам да више људи умре од страха од болести, него од саме те болести. Разговарала сам са много људи који су оздравили и испоставило се да их има много. Једино, што ми, на жалост, само чујемо оне друге приче. Мислим да ми је ово, осим изузетне подршке породице, била највећа подршка. Зато сам и пристала да разговарамо о томе, јер и ја желим да другима дам подршку!

Како невоље могу да нас науче да из себе извучемо најбоље?

- Довољно сам имала знања и искуства да схватим зашто ми се то догодило. Када сам почела да развијам љубав према себи, то ме је ојачало и мислим да је то био сигнал моје душе телу да хоћу да живим. После тога сав тај пут који сам пролазила: операција, терапије, хемотерапија, све је текло добро. Мислим да је битно и да сам неколико месеци пре болести у себи преломила да не радим на факултету. Чак сам и о томе разговарала с деканом, али сам се у међувремену разболела. Када сам оздравила, поново сам се вратила на факултет. Били су веома коректни према мени, имала сам мало часова, мале групе… Међутим, када сам пролетос одржала уводни час, вратила сам се кући болесна… Схватила сам поруку и рекла себи: „Е, нећеш више!“ Дала сам отказ! Када сам ту одлуку донела, моментално ми је било лакше, а када је тај раскид радног уговора почео да важи, као да сам крила добила!

Како вас је та велика животна невоља променила?

- Схватила сам да нема мени мене без мене. Почела сам више да водим рачуна о себи. Престала сам да пристајем на неке глупе компромисе, да не трпим лоше понашање према мени… И данас када кренем да правим неке компромисе који нису добри за мене, само се сетим како ми је било и шта је то тога довело и одмах се заузмем за себе.

Одакле сте црпели снагу да се изборите с болешћу?

- Мислим да ме је болест суочила са тим колико је живот вредан, драгоцен и колико сам ја важна и вредна. Снагу сам црпела из чисте љубави према животу… некако, када се све то догодило, схватила сам да су многе ствари око којих сам се бринула, које сам дозвољавала – у ствари небитне. Дуго сам се бринула да неког не увредим, да свима удовољим, а ја сам у свему томе била мање битна, па није ни чудо да се каже да је рак болест финих људи.

Да ли је то зато што смо учени да себе не стављамо на прво место?

- Да. Нарочито жене, па имамо жене жртве, мајке у служби свих других… Колико је то заправо лош пример и драго ми је што видим да се и то мења, јер шта мајка може да да свом детету – па добар пример! Мајка која воли себе, која себе поштује, која води рачуна о себи – то ће дете прекопирати. Много су упечатљивије те невербалне поруке које родитељи шаљу деци, него речи.

Која би била ваша порука, како слушати себе и одважити се за пут ка свом срцу?

- Још док сам била на факултету, ја само паралелно радила на свом сајту, водила на интернету страницу емоционалне интелигенције, писала блог, градила ту причу која ми је значила. Значи, порука је да се крене мало по мало. Променити прво уверење да мора ово, мора оно, да мора да се трпи, жртвује… Требало би прво да се схвати да ништа не мора, јер, далеко било, када се неко разболи, онда све то постаје врло небитно… Да се преузме одговорност за себе и свој живот. То је у ствари слушање себе, слушање свог срца и да би то заправо свима требало да буде свакодневни посао.

Како се то слуша своје срце?

- Ако издвојимо време за себе, не много, свакога дана 5 до 10 минута, онда можемо и да чујемо шта нам тај унутрашњи глас поручује. Многи људи не познају себе, мада ће вам многи рећи да воле себе јер је сада то постало ОК. Но, замислите да вам неки пријатељ каже како вас воли, како му је стало до вас, а већ 5 година он нема времена да вам посвети ни 5 минута. Да ли бисте му поверовали? Не бисте. Исто је то када кажемо да волимо себе, али сад баш немамо времена да посветимо себи. То одлагање да погледамо у себе је у ствари страх шта ћемо тамо видети… То може да буде да 5 минута гледамо лепе облаке или слушамо омиљену песму.

Како се сада осећате?

- Баш сам ових дана била на контроли и сви резултати су добри. Знам да су добри, болест прође када се човек толико промени да га она и не препозна. Мене болест више не препознаје!

Марина Јабланов Стојановић