LJUDI I „PAMETNE MAŠINE” ZAJEDNO U BORBI PROTIV BOLESTI Dnevnik u poseti Institutu za veštačku inteligenciju u Novom Sadu

I dok se najveći svetski preduzetnici-inovatori ovih dana okupljaju i raspravljaju o budućim koracima u ovom domenu, Istraživačko-razvojni institut za veštačku inteligenciju Srbije republička Vlada osnovala je u martu 2021. godine.

Iza skraćenice Instituta - IVI ipak stoje domaći naučnici i istraživači, a u njegovom sedištu, u Naučno-tehnološkom parku u Novom Sadu, razgovarali smo sa vođom tima jedne od pet grupa, „AI in Healthcare and Lifescience”, dr Brankom Rakić i njenim saradnikom, istraživačem-pripravnikom Mladenom Seničarem.

Oboje naučnika su biolozi i oboje su se vratili u Srbiju iz inostranstva, i to iz privrede. Zanimalo nas je zašto, i kakva su im dosadašnja iskustva.

Branka Rakić (B. R) - Jedno 10 godina bavila sam se više s primenjenom naukom i sarađivala pre svega sa farmaceutskom industrijom. Tako da mi je prelazak u Srbiju i rad sa srpskim institutom lakše pao, jer volim da živim i radim u Srbiji, dok mi je teži bio taj momenat, kad prelazim u nauku iz korporativnog sveta. Osetila sam da je vreme da uđem u to, jer sam primetila da je počela da se posvećuje ozbiljna pažnja da se ulaže ponovo u nauku kojom se ja bavim, a to je biotehnologija. A tu je i BIO 4 kampus koji se gradi u Beogradu, koji bi trebalo da okupi devet istraživačkih centara, četiri ili pet univerziteta, a naš Institut će biti deo toga.

Mladen Seničar (M. S) - Povratak u Srbiju se desio nekoliko godina nakon što sam završio master studije u SAD. Radio sam još jedno dve-tri godine u biotehnološkoj industriji i onda sam se vratio, pošto je jednostavno želja za kućom, neka želja za svojim, najviše prevagnulo. Kako je danas sve bazirano na kompjuterskoj analizi i komputacionoj biologiji znao sam da će i ovde biti prilike. Kako je Novi Sad Meka IT-ja u Srbiji, tako se i ispostavilo. Nisam imao neki zasiguran cilj, ali se sve dobro završilo.

Kako vam ta odluka izgleda iz današnje prespektive?

B. R - Bilo je na početku neizvesno, jer smo često menjali pravac. Direktor prof. dr Dubravko Ćulibrk je rekao da smo mi zamišljeni kao državni startap i da bi trebalo da tako menjamo pravac i tražimo svoje mesto. Vrlo brzo smo našli mesto i istraživanje u kojem se dobro snalazimo i za koje postoji interesovanje drugih industrija, da su nam sad već počeli prilaziti i oni sami, a ne samo mi njih da tražimo. Tako da sam zadovoljna tu gde smo nakon dve godine.

M. S - Kolektiv i sistem su malo drugačiji nego na ono na šta sam navikao. Više je nastrojen ka mentorisanju, projektima, samousavršavanju, što je super stvar, ali to nekako naravno daje na razvoju i nekom opštem značaju. Mada, trebalo mi je skoro godinu dana adaptacije na taj sistem rada. Mislim da je to to, što se tiče mog naučnog razvoja, što je meni najbitnije trenutno. Što se toga tiče, zaista sam zadovoljan.

Kako pojašnjava dr Branka Rakić, u IVI-ju postoji pet grupa koje se bave od interakcije čoveka i kompjutera, „pametnim fabrikama”, AI i ekologijom, pa sve do računarske obrade video signala i daljinskih senzora. U Institutu, po njenim rečima, radi pedesetak naučnika i istraživača, od kojih su polovina doktori nauka, a ostali su na doktorskim studijama. Rakić napominje, da iz njenog iskustva nije lako doći do saradnika i da je Institutu potrebno što više mladih istraživača.

- Ja uvek kažem da smo mi mala zemlja. Nema mnogo ljudi sa ekspertizom, a trenutni projekti i ideje su vrlo ambiciozni. Svašta bismo da radimo. Ali za sada ljudi s kojima radimo dobro se snalaze i ja verujem da će ta pozitivna iskustva privući i nove mlade ljude i ljude koji su trenutno otišli u inostranstvo. Možda ne da se svi vrate, ali da određeni deo vremena rade sa nama. Mi sarađujemo uglavnom sa stranim kompanijama, gde rade eksperti u svojim oblastima i kroz taj proces mi jako mnogo učimo i proširujemo znanje. Učim i ja, a uče i mladi ljudi, što je poenta. Kad uzmem sve to u obzir, meni je to tako super.

Laičku javnost nesumnjivo zanima šta se krije iza AI tehnologije i šta to naši naučnici rade s njom?

B. R - Mi još nemamo gotov rezultat, gotov proizvod. Imamo projekat ut­vrđivanja retkih bolesti iz medicinske dokumentacije pacijenata retkih bolesti, koji radimo sa HCI grupom našeg Instiuta, koja radi obradu prirodnog jezika koji je počeo pre godinu dana. Nama je bilo potrebno dosta vremena da sakupimo medicinsku dokumentaciju, jer smo bili prvi u tome. Da prođe sve u skladu s regulativom, zakonima o zaštiti pacijenata i podataka. Projekti malo duže traju, nego što mislim da će trajati u budućnosti, jer su prvi sada. Nadam se i verujem da će grupa da proizvede neke rezultate u narednih godinu dana. Radimo i projekat sa jednom biotehnološkom startap kompanijom iz Amerike, Mladen radi na bionformatici, dok je drugi kolega dizajnirao desetak novih molekula, koje sada taj startap treba da sintetiše u laboratoriji i da testira njihovu efikasnost. Novi molekul se uz pomoć veštačke inteligencije dizajanira na računaru kako bi mogao da se veže na ciljni protein, koji ima neki učinak na razvoj određene bolesti, da se ona uspori ili izleči, uz što manje štetnih posledica.

M. S - Sa nekim novim tehnologijama za generisanje podataka, kao na primer sekvencioniranje genoma, gde za jedan genom vi dobijete jako veliki  podataka i to samo za jedan genom jednog uzorka, mašinsko učenje može da pomogne da sortira sve te podatake i da se „izbori” sa velikom količinom podataka, da ne bismo to radili manuelno. To se može raditi i nekom osnovnijom bionifomatikom, ali kada dođete do velike količine podataka mora da se uključi algoritam koji će konstantno da trenira i testira. Mi zapravo pravimo algoritam u zavisnosti od toga kakvo je naučno pitanje.

Ljudi obično imaju predstavu o biotehnolozima koji nešto mućkaju u laboratorijama, a sada se to, izgleda seli u virtualni svet?

B. R - I dalje ima puno istraživača u laboratoriji. Trebalo je dosta vremena industriji da pređe na AI, koja je prvo ušla u potroščaku i druge industrije koje su manje regulisane. Ovde je u pitanju  naše zdravlje i trebalo je dosta vremena da se pokaže kao korisno i sigurno.

M. S - To je nova teritorija svuda u svetu, ne samo kod nas. Mi smo tu uhvatili jedan vrlo dobar talas svetskog standarda, gde svi trenutno bore sa količinom podataka. I u Americi, gde sam radio, borili smo se sa količinom podataka. Radio sam neke druge molekularne metode, mikroskopije, koje produkuju jako velike podatke. I onda to stavite na neki servere, koji će to da arhivira i to je jako veliki problem. Jednostavno, svuda je manjak snage grafičkih ili centralnih procesora.

Ko će imati koristi od vaših istraživanja i na šta se ona mogu primeniti?

B. R - Taj algoritam za istraživanje retkih bolesti radimo zajedno sa Kliničkim centrom Srbije i KBC Zemun. Sad radimo s pacijentima koji su ušli u taj zdravstveni sistem. Svakako, kada se algoritam napravi i potvrdi, trebalo bi da se implementira u ceo naš zdravstveni sistem, kako bi svi građani imali korist. Sve je ovo novina, nije u potpunosti implementirano, nije nešto što su već uradile Engleska ili Nemačka. Svi su probali, svi i dalje pokušavaju, ali potrebno je vremena. Ako bismo uspeli da to uradimo za srpski jezik, verovatno bismo to mogli da primenimo i u našem regionu.

M. S - Kod dosta bolesti koje imaju genetsku predispoziciju, mora da dođe u jednom trenutku do čitanja tog genetskog koda. Samo čitanje genetskog koda generiše veliku količinu podataka koja iziskuje primenu bioniformatike i mašinskog učenja, tako da je to uzročno-posledično povezano. Kod svakog pojedinca tako, na osnovu DNK, može da se utvrdi neka promena u genetskom materijalu i genetskom kodu koja kasnije može  da prouzrokuje, da li u toj generaciji ili sledećoj, Daunov sindorm, Hanterov ili Hočkinsov sindrom... Skoro 99,9 odsto naslednih bolesti prouzrokovano je nekom promenom DNK.

Svetozar Krstić