ЉУДИ И „ПАМЕТНЕ МАШИНЕ” ЗАЈЕДНО У БОРБИ ПРОТИВ БОЛЕСТИ Дневник у посети Институту за вештачку интелигенцију у Новом Саду

И док се највећи светски предузетници-иноватори ових дана окупљају и расправљају о будућим корацима у овом домену, Истраживачко-развојни институт за вештачку интелигенцију Србије републичка Влада основала је у марту 2021. године.

Иза скраћенице Института - ИВИ ипак стоје домаћи научници и истраживачи, а у његовом седишту, у Научно-технолошком парку у Новом Саду, разговарали смо са вођом тима једне од пет група, „АИ ин Healthcare анд Лифесциенце”, др Бранком Ракић и њеним сарадником, истраживачем-приправником Младеном Сеничарем.

Обоје научника су биолози и обоје су се вратили у Србију из иностранства, и то из привреде. Занимало нас је зашто, и каква су им досадашња искуства.

Бранка Ракић (Б. Р) - Једно 10 година бавила сам се више с примењеном науком и сарађивала пре свега са фармацеутском индустријом. Тако да ми је прелазак у Србију и рад са српским институтом лакше пао, јер волим да живим и радим у Србији, док ми је тежи био тај моменат, кад прелазим у науку из корпоративног света. Осетила сам да је време да уђем у то, јер сам приметила да је почела да се посвећује озбиљна пажња да се улаже поново у науку којом се ја бавим, а то је биотехнологија. А ту је и БИО 4 кампус који се гради у Београду, који би требало да окупи девет истраживачких центара, четири или пет универзитета, а наш Институт ће бити део тога.

Младен Сеничар (М. С) - Повратак у Србију се десио неколико година након што сам завршио мастер студије у САД. Радио сам још једно две-три године у биотехнолошкој индустрији и онда сам се вратио, пошто је једноставно жеља за кућом, нека жеља за својим, највише превагнуло. Како је данас све базирано на компјутерској анализи и компутационој биологији знао сам да ће и овде бити прилике. Како је Нови Сад Мека ИТ-ја у Србији, тако се и испоставило. Нисам имао неки засигуран циљ, али се све добро завршило.

Како вам та одлука изгледа из данашње преспективе?

Б. Р - Било је на почетку неизвесно, јер смо често мењали правац. Директор проф. др Дубравко Ћулибрк је рекао да смо ми замишљени као државни стартап и да би требало да тако мењамо правац и тражимо своје место. Врло брзо смо нашли место и истраживање у којем се добро сналазимо и за које постоји интересовање других индустрија, да су нам сад већ почели прилазити и они сами, а не само ми њих да тражимо. Тако да сам задовољна ту где смо након две године.

М. С - Колектив и систем су мало другачији него на оно на шта сам навикао. Више је настројен ка менторисању, пројектима, самоусавршавању, што је супер ствар, али то некако наравно даје на развоју и неком општем значају. Мада, требало ми је скоро годину дана адаптације на тај систем рада. Мислим да је то то, што се тиче мог научног развоја, што је мени најбитније тренутно. Што се тога тиче, заиста сам задовољан.

Како појашњава др Бранка Ракић, у ИВИ-ју постоји пет група које се баве од интеракције човека и компјутера, „паметним фабрикама”, АИ и екологијом, па све до рачунарске обраде видео сигнала и даљинских сензора. У Институту, по њеним речима, ради педесетак научника и истраживача, од којих су половина доктори наука, а остали су на докторским студијама. Ракић напомиње, да из њеног искуства није лако доћи до сарадника и да је Институту потребно што више младих истраживача.

- Ја увек кажем да смо ми мала земља. Нема много људи са експертизом, а тренутни пројекти и идеје су врло амбициозни. Свашта бисмо да радимо. Али за сада људи с којима радимо добро се сналазе и ја верујем да ће та позитивна искуства привући и нове младе људе и људе који су тренутно отишли у иностранство. Можда не да се сви врате, али да одређени део времена раде са нама. Ми сарађујемо углавном са страним компанијама, где раде експерти у својим областима и кроз тај процес ми јако много учимо и проширујемо знање. Учим и ја, а уче и млади људи, што је поента. Кад узмем све то у обзир, мени је то тако супер.

Лаичку јавност несумњиво занима шта се крије иза АИ технологије и шта то наши научници раде с њом?

Б. Р - Ми још немамо готов резултат, готов производ. Имамо пројекат ут­врђивања ретких болести из медицинске документације пацијената ретких болести, који радимо са ХЦИ групом нашег Инстиута, која ради обраду природног језика који је почео пре годину дана. Нама је било потребно доста времена да сакупимо медицинску документацију, јер смо били први у томе. Да прође све у складу с регулативом, законима о заштити пацијената и података. Пројекти мало дуже трају, него што мислим да ће трајати у будућности, јер су први сада. Надам се и верујем да ће група да произведе неке резултате у наредних годину дана. Радимо и пројекат са једном биотехнолошком стартап компанијом из Америке, Младен ради на бионформатици, док је други колега дизајнирао десетак нових молекула, које сада тај стартап треба да синтетише у лабораторији и да тестира њихову ефикасност. Нови молекул се уз помоћ вештачке интелигенције дизајанира на рачунару како би могао да се веже на циљни протеин, који има неки учинак на развој одређене болести, да се она успори или излечи, уз што мање штетних последица.

М. С - Са неким новим технологијама за генерисање података, као на пример секвенционирање генома, где за један геном ви добијете јако велики  података и то само за један геном једног узорка, машинско учење може да помогне да сортира све те податаке и да се „избори” са великом количином података, да не бисмо то радили мануелно. То се може радити и неком основнијом бионифоматиком, али када дођете до велике количине података мора да се укључи алгоритам који ће константно да тренира и тестира. Ми заправо правимо алгоритам у зависности од тога какво је научно питање.

Људи обично имају представу о биотехнолозима који нешто мућкају у лабораторијама, а сада се то, изгледа сели у виртуални свет?

Б. Р - И даље има пуно истраживача у лабораторији. Требало је доста времена индустрији да пређе на АИ, која је прво ушла у потрошчаку и друге индустрије које су мање регулисане. Овде је у питању  наше здравље и требало је доста времена да се покаже као корисно и сигурно.

М. С - То је нова територија свуда у свету, не само код нас. Ми смо ту ухватили један врло добар талас светског стандарда, где сви тренутно боре са количином података. И у Америци, где сам радио, борили смо се са количином података. Радио сам неке друге молекуларне методе, микроскопије, које продукују јако велике податке. И онда то ставите на неки сервере, који ће то да архивира и то је јако велики проблем. Једноставно, свуда је мањак снаге графичких или централних процесора.

Ко ће имати користи од ваших истраживања и на шта се она могу применити?

Б. Р - Тај алгоритам за истраживање ретких болести радимо заједно са Клиничким центром Србије и КБЦ Земун. Сад радимо с пацијентима који су ушли у тај здравствени систем. Свакако, када се алгоритам направи и потврди, требало би да се имплементира у цео наш здравствени систем, како би сви грађани имали корист. Све је ово новина, није у потпуности имплементирано, није нешто што су већ урадиле Енглеска или Немачка. Сви су пробали, сви и даље покушавају, али потребно је времена. Ако бисмо успели да то урадимо за српски језик, вероватно бисмо то могли да применимо и у нашем региону.

М. С - Код доста болести које имају генетску предиспозицију, мора да дође у једном тренутку до читања тог генетског кода. Само читање генетског кода генерише велику количину података која изискује примену биониформатике и машинског учења, тако да је то узрочно-последично повезано. Код сваког појединца тако, на основу ДНК, може да се утврди нека промена у генетском материјалу и генетском коду која касније може  да проузрокује, да ли у тој генерацији или следећој, Даунов синдорм, Хантеров или Хочкинсов синдром... Скоро 99,9 одсто наследних болести проузроковано је неком променом ДНК.

Светозар Крстић