Od dva stara drugara nema temeljnijih zidara

I dobro im ide. Istina, ne zidaju baš kuće. Prvo su u Subotici Stevanovoj ćerki uradili ogradu od starih cigala velikog formata, čiji su lukovi ispunjeni kovanim gvožđem, a sad Stevanovoj sestri u Bečeju ogradu s ulične strane porodične kuće.

– Sestra mi živi i radi u Švajcarskoj i zamolila me da nađem majstore, a ja da budem samo nadzornik – objašnjava Gagić svoju novu zanimaciju. – Nisam od tih koji samo nadgledaju, a ne rade, pa sam pitao Karčiku da se mi prihvatimo tog posla. On je već pomagao oko zidanja ćerkine kuće i naučio posao pa je sad glavni majstor, a ja mu dođem kao kalfa.

Iz generacije su koja je naučila stalno da radi, prijateljuju već punih 65 godina pa nije čudo što se, mada su različite struke, savršeno uklapaju.

– Ovo nije veliki posao, ali traži preciznost i zato su potrebni živci i mnogo strpljenja. Ne sme da se žuri, a to je naša prednost u odnosu na profesionalce, koji samo žure da bi se dokopali novog posla – objašnjava Poljak dok udara glazuru.

Obojicu život nija mazio. Izučili su zanate, ali u mladosti nisu prezali od bilo kojeg posla, što im je u znatnim godinama omogućilo svestranost.

– Bolestan sam ako jedan dan ne radim. Kad baš nemam šta, uzmem orah, odem u radionicu što mi ostala od oca nožara, čekićem ga razbijem i pojedem. Važno je da sam bio u radionici. Inače, naučio sam uz oca i da oštrim, pa kućni prijatelji nemaju tupe noževe – pohvali se Stevan.

Karolj se sada najmanje bavi svojim električarskim zanatom.

– Prvih 12 godina radio sam u nekadašnjem „Zidaru”, a onda prešao u „Fadip” i ostao do njegovog kraha. I dok sam bio na Birou rada, nisam mogao bez posla pa sam sa zetom kupio mašinu za sečenje drva i uslužno radio gotovo dve decenije. U starosnoj penziji sam od 2011. Uvek nađem neki posao, ali samo pod uslovom da se ne traži žurba – „ima kade” Poljak.

Stevanova radna biografija je bogatija. Kao mašinbravar, služeći vojni rok u mornarici, tada dve godine, dospeo je u utrobu broda razarača.

– Radio sam kao mašinista godinu i po i stekao uslov da polažem za rukovaoca parnih kotlova – veli Stevan. – Po skidanju uniforme, zaposlio sam se u PIK-u „Bečej”, radio u „Flori” i Pivari. Ali, to su bili „šporeti” s pet do deset bara u odnosu na parne kotlove razarača s preko 20. Posle pređem u „Termostan” na održavanju kotlarnica centralnog grejanja, a kad je 1983. izgra­đen „Karbodioksid”, pre­đem kod njih i ostanem do penzije 2007. Da bismo sami obavili remont, išao sam u Keln na obuku za kompresoristu u fabrici „Linde”. Naučio sam svašta i zato ne bežim od bilo kojeg posla, ali, srećom, više nema potrebe da trčim za zaradom.

Vreme im je ovih dana išlo naruku. Oblaci su ih štitili od sparine, a povremena kiša usporavala posao. U odnosu na ono šta su sve radili tokom letnjeg raspusta u mladosti na poljima bečejskog atara, „pra­va banja”.

V. Jankov