Rođen da bude rentijer, teniser i gubitnik

a ispade da je njih toliko da na prečanskoj strani Srbije niko živ nije orao ni kopao. S plemićkim titulama i imanjima dobijenim od Leopolda I, Marije Terezije i potonjih careva, ništa nisu radili već samo terali keru po mondenim miteleuropskim banjama i restauracijama, a kad im se ćefne, na konju ulazili u Šenbrunsku palatu. Nije nego! Mitomanija bez mere i kraja. Obaška što je, kad se saberu svi oteti hektari za kojima kukaju njihovi potomci, površina davno nestalih, navodnih, spahiluka veća od Kanzasa i Ohaja zajedno. Ko je tu izmaštanu dembel-zemljurinu orao i kopao, ne zna se jer se naše dede i babe, a naturlih i askurđeli, nikad pačijim govnima il’ ovčijim brabonjcima nisu klikerali, već su im papi i maman staklene perle direkt’ iz Venecije donosili. Bože sačuvaj!

Odskoro, blaziranost, kao dokaz prečanske urođene otmenosti, personalizovana je u nesrećnom gubitniku, ekscentričnom Novosađaninu Đorđu Gogi Dunđerskom. Jedan od dobošara „Vojvodine stare” talambasa gde god ima priliku kako se jedne noći Goga vraćao s terevenke i, vadeći maramicu iz yepa, ispade mu srebrnjak. U blizini je bio fenjer i Goga krenu da ga traži. Naišao je pozornik i upitao otmenog gospodina kako da mu pomogne. On objasni, pa se dade i policaj u potragu, ali bez uspeha, pa upita:

– Pa gde ste ga, zapravo, izgubili?

– Tamo, na drugoj strani ulice.

Začuđeni policajac upita što tamo ne traži.

– Ali tamo nema svetla! – kao da se to podrazumeva, odgovori Goga.

Rođen je 1903. kao treći sin veleposednika Jaše Dunđerskog, sinovca legendarnog gazde Laze. Sve do 18. godine nadzirala ga je guvernanta dovedena iz Luksemburga, pa je dugo francuski znao bolje od maternjeg, koji je govorio s kotrljajućim „r”. Kasnije je, sve do svoje smrti, nad njim bdila majka jer se mezimac nije snalazio u prozaičnim životnim situacijama. 

Nakon osmoljetke, pohađao je segedinsku pijarističku gimnaziju da bi savladao latinski i mađarski, a s već prilično godina nekako je maturirao u Ženevi, gde se njegova familija sklonila od Velikog rata. Već tamo ga je više zanimao teniski reket od okapanja nad knjigama, pa je Pravni fakultet u Zagrebu napustio već nakon drugog semestra. Vratio se u Švajcarsku, čiji je šampion bio od 1924. do 1927, a za njenu reprezentaciju nastupio i na Olimpijskim igrama 1924. u Parizu. Igrao je i za i Devis kup tim Kraljevine SHS 1927, koji je poražen od Indije. Na velike turnire u Vimbldonu, Parizu, Berlinu, Beču i niz drugih išao je o svom trošku jer su prava mizerija bile nagrade i za pobednike. A on to nije bio. Kad se „penzionisao”, postao je teniski instruktor u Ženevi i sparing-partner brojnim diplomatama akreditovanim u Društvu naroda.

U Novom Sadu je rano postao predmet brojnih anegdota, a pošto ih je bilo teško klasifikovati u postojeće žanrove usmene književnosti, jednostavno su nazvane – gogizmi. Neke je zabeležio njegov nešto mlađi prijatelj, kasnije doajen posleratne advokature Milorad Botić.

Tako je od oca na poklon dobio špacir-štap, kakav je gospodskim sinovima sledovao uz žirado-šešir nakon mature kad krenu na promenadu, ali se posle prve šetnje vratio razočaran jer je botočka suviše dugačka. Pragmatični pater familijas predloži:

– Daj ga dole malo skratiti.

– Al’ nije mi dole dug već gore – čudio se sin što ga niko ne shvata.

Jednom se pak ajzlibanom vratio iz Pešte i požalio majci na „opravdane” razloge glavobolje:

– Sedeo sam u suprotnom pravcu od kretanja voza!

– Pa zašto, sine, nisu zamolio putnika na prekom sedištu da zamenite mesta?

– Ali, maman, tamo niko nije sedeo!

Kad je rešio da se preseli iz Srbobrana, da udomi čitavu familiju i brojnu poslugu, gazda Jaša je 1907. u novosadskom Lebarskom sokaku 10 (danas Miletićeva) kupio dva placa i porušio dve kuće pa sazidao skladnu jednospratnu palatu. Ali ona kao da je postala „ukleta” za njegove potomke. Najstariji sin Bogdan se ubio 1934, isekavši žiletom do kostiju vene na obe ruke, a nestrpljiv da dočeka smrt, presekao je sebi i grkljan. Goga nije bio na sahrani jer bližnji nisu uspeli da lociraju na kojoj se tački Evrope nalazi. Ali se zatekao u Novom Sadu dve godine kasnije, kad je srednji brat Aleksandar ispalio sebi kuršum iz revolvera u slepočnicu. Dok se iz dvorišta kuće povorka kretala ka Uspenskom groblju, Goga s praga povika: „Stanite, stanite!” Na tren sveštenici prekidoše opelo, verujući da će ucveljeni brat nešto prigodno reći, ali on će:

– Maman, a gde je moj paraplui?

Počela je kišica, a on nije hteo ići bez kišobrana.

Bilo je već izvesno da će izbiti rat kad se 1939. Goga definitivno vratio u Novi Sad. Jednom svrati u čuvenu novosadsku kafanu „Bela lađa” (tad je imala staž duži od veka), gde je inače retko dolazio, a kelner, počastvovan posetom tako uglednog gosta, duboko mu se pokloni i upita čime da ga usluži. Goga zatraži vinsku kartu, prostudira je i upita:

– Garson, da li su dobra sva vina tu zapisana?

– Gospodaru, nema loših vina, pogotovo u „Beloj lađi”, nego loših stomaka onih koji piju.

– Ah, bien, donesite mi onda limunadu!

Mnoge školovane sinove potekle iz bogataških kuća posleratna vlast je angažovala da njenim kadrovima nekako uteraju opšte obrazovanje i bonton, počev od toga da se na protokolarnim prijemima nož drži u desnoj ruci, a viljuška u levoj, ali stalnog posla za Gogu nije bilo jer je prezime Dunđerski nametnuto kao sinonim za krvopilnu trulu buržoaziju. Istina, on se nije ni trudio da ga traži jer je od rođenja pripreman da bude rentijer, a tokom života samo naučio da prebacuje lopticu preko mrežice. Pošto je znao pet jezika, malo je honorarno vodio korespondenciju Teniskog saveza sa svetom, samo su mu kratko dozvoljavali da odigra poneki set na terenu gradskog kluba, ali je iritirao novu elitu, koju je upozoravao na to da se na šljaku ne dolazi s reketom uparenim s vunenim čarapama i sandalama.

Nekoliko godina izdržavao se prodajom svojih kuća i stanova, sve dok mu nakon nacionalizacije nije ostavljen samo po jedan veliki i manji stan u palati. U velikoj oskudici, krenuo je negde pedesetih kod svog advokata u Klajnovu palatu. Ušao je u lift, spetljao se, nije mogao naći pravo dugme, pa ga domar, Pišta-bači, upozori da bude pažljiv i nešto ne pokvari. Goga ga uvređeno upita:

– Znate li vi ko sam ja?

– O, kako da ne. Vi ste bivši Neko.

– Da, a i vi ćete uskoro za mnom – odbrusi Goga.

Neko vreme bio je oženjen, kad je prodao poslednji stan živeo kod svojih i porodičnih prijatelja u Čurugu, Temerinu i Bečeju, potom spao na socijalnu pomoć države i preminuo 1983, usamljen i od svih zaboravljen, pod krovom doma za uboge u Futogu.

Miško Lazović

Gubitnik bi među dobitnike

Nije Goga uvek bio socijalno autističan, što je pokazao i na zasedanju komisije za Agrarnu reformu 1946. u Srbobranu, gde su na jednoj strani sale sedeli kulaci a na drugoj paori užareno zainteresovani da preuzmu njihove njive. Kad je predsednik komisije saopštio odluku da mu se oduzima celokupno imanje, mirno je uzeo šešir i štap pa prešao među agrarce.

– Druže Dunđerski, vi ste gotovi, možete ići – reče predsedavajući. 

– A, ne, gospodine, ja sam sada interesent – odgovori mu on i silno zabavi skup, nervozan od iščekivanja šta će kome dopasti.