Simović: U Srbiji se gušteri lako pretvore u zmije

Nažalost, sad ne mogu da ne znam. Ali u tome što sam ovih dana napunio osamdeset godina nema nikakve moje zasluge – prokomentarisao je prepoznatljivim tonom našu rođendansku čestitku akademik Ljubomir Simović, književni klasik i jedan od najboljih tumača komplikovane srpske društvene zbilje...

Na pitanje kako  je to Srbija u oba svetska rata bila na strani zemalja-pobednica, a onda u miru često pravila pogrešne izbore, akademik Simović upozorava da je to previše duga i komplikovana priča.

– Srbija je izgubila celo jedno stoleće, i više od celog jednog stoleća, i ponovo se, u drugoj deceniji 21. veka, našla tamo gde je bila, otprilike, na kraju devetnaestog. I na početku dvadesetog. Mi smo, na primer, čvrsto verovali u Jugoslaviju. Kad kažem „mi”, mislim na moju generaciju. Za nas se nije postavljalo pitanje smisla i postojanja te države - konačno, mi smo se u toj državi rodili - i verovali smo da je ona prirodna tvorevina, da je podjednako potrebna svim narodima koji u njoj žive, i da je upravo to, da je ona svima pođednako potrebna, najbolji garant njenog opstanka. Pokazalo se, nažalost, da je to bila naša velika iluzija – kaže akademik Simović. 

U prvim knjigama vašu pesničku geografiju čine Užice i užički kraj. Kasnije se ta geografija znatno proširila, na Grčku, na Rusiju i Iran, a njen centar se iz Užica premestio u Beograd, o čemu svedoče poema „Subota”, drama „Čudo u Šarganu” i pesnička trilogija „Planeta Dunav”, u kojoj ima i puno Vojvodine?

– U mom doživljaju zemlje i gradova, Vojvodina zauzima posebno mesto! Za nju sam se vezao od prvog susreta, a taj prvi susret dogodio se pre više od šezdeset godina, u Sremskim Karlovcima. Brana Petrović ima lepu pesmu, „Na putu za Novi Sad”, u kojoj kaže: „Pa kad ugledasmo Dunavo / otud od Sremskih Karlovaca / srca se naša razigraše / po četiri srca u svakome”... Potom su došli i drugi gradovi, Sterijin i Popin Vršac, Lazin i Konjovićev Sombor, i Novi Sad, sa Maticom srpskom i njenom Galerijom, i sa Galerijom Pavla Beljanskog, sa „Letopisom” i „Poljima”, sa nekadašnjom Tribinom mladih, sa Sterijinim pozorjem.

U meni se posebno urezao onaj tipični vojvođanski pejzaž, sa više neba nego zemlje. Često vidim, ispod tog ogromnog neba, kao nacrtano, neko usamljeno drvo, i u njegovoj senci neki krov. I to mi je dosta. Moj doživljaj Vojvodine dopunjavao se čitanjem Dositeja, Sterije, Jaše Ignjatovića, Zmaja, Veljka Petrovića... sve do pesnika Vujice Rešina Tucića i Vojislava Despotova. Uvek sam posebno izdvajao pesnika Miletu Jakšića, ne zbog njegovog pesničkog jezika, koji je prilično konvencionalan, nego zbog njegovog doživljaja sveta, koji je daleko od konvencionalnog.

Kasnije ste, kad je Vojvodina u pitanju, govorili i o političkim pitanjima i problemima. Mislim na tekstove u knjizi „Titanik u akvarijumu”, u kojoj, na jednom mestu, govorite o „napetosti između republičke i pokrajinske elite”, gde se plašite „onog do čega bi moglo da nas dovede njihovo nadgornjavanje”, i gde se pitate „šta bi o svemu tome kazali, i kako bi na to reagovali, Dositej, Sterija ili Laza Kostić”. Na kraju zaključujete „da bi se sa malo dobre volje i pameti mogla naći svima prihvatljiva i efikasna definicija organizacije zemlje. Definicija koja ne dovodi u pitanje, i koja garantuje, i autonomiju pokrajine, i integritet republike”.

– Ja s najvećom pažnjom, i s najvećom zebnjom, pratim ono što se događa u današnjoj Srbiji. Mi smo nedavno u Novom Pazaru imali paradu uniformisanih mladića, sa zastavama. Oružje nisu imali, ali su i bez oružja delovali kao vojna formacija. Nekom je bilo stalo do toga da tako deluju. Na to su munjevito reagovali neki „četnici” sa ukrajinskog ratišta, preteći da će i sami umarširati u Novi Pazar. Pa smo u jednom trenutku čuli predlog da se autonomija Vojvodine ukine, a da se to kompenzira proglašenjem Novog Sada za novu prestonicu Srbije. Pa smo imali transparente na kojima je pisalo „Vojvodina republika” i „Vojvodina Katalonija”. Da slika bude kompletna, u Senti se pojavio i Jobik!

U našem narodu postoji poslovica koja kaže: „Koga su zmije ujedale i guštera se plaši”. Ja priznajem da ih se plašim. Jer znam kako se brzo i lako, na ovim našim prostorima, gušteri pretvaraju u pitone i anakonde.

Može li siromaštvo biti izgovor za katastrofalnu situaciju na srpskoj kulturnoj sceni?

– Kakvo siromaštvo? Siromaštvo nije uzrok već posledica! Beograd, na primer, nikad nije bio zapušteniji i prljaviji, fasade su oljuštene, nikom ne pada na pamet da obnavlja bombardovani Generalštab! Ali vlast, umesto da obnavlja fasade i pere ulice, nudi spektakularni Beograd na vodi, po projektu nekog arapskog arhitekte koji nikada nije bio u Beogradu! Tom projektu se, sa svojim agrumentima, protive arhitekte, urbanisti, ekonomisti, pravnici, građani, ali vlast te argumente ignoriše! Oni, po svaku cenu, po cenu gubljenja i poništavanja identiteta grada, hoće da podignu Abu Dabi na obali Save!... Kazali ste: „siromaštvo”... u pravu ste, ali tu se radi o siromaštvu znanja i obrazovanja.

Vlada uverenje da se u Srbiji štampa sve više knjiga, a da ljudi sve manje čitaju kvalitetne naslove. Da li je to tačno?

– Ne znam. Ali znam da u Srbiji već možda trideset godina ne postoji književni život. Književni listovi, koji su nekad izlazili jednom u petnaest dana, sad izlaze jednom u tri meseca. Književni časopisi, umesto nekadašnjih dvanaest, danas jedva objave dva ili tri broja za godinu dana.

Književna kritika smatra da je u vašem, žanrovski vrlo raznorodnom književnom stvaralaštvu, lirika nukleus, „ona tačka iz koje sve polazi i u koju se sve vraća”...

– Svaka pesma nastaje na svoj način. Neku pesmu napišete u jednom dahu, a nekada vam treba mnogo vremena da neka reč nađe svoje pravo mesto u pesmi. Svaka pesma je priča za sebe.

Spadate u dramske pisce čiji se komadi, iako ih nema mnogo, stalno igraju, i na domaćim i na svetskim scenama. Traže li reditelji pomoć od vas, odlazite li na premijere svojih drama?

– Niti reditelji tu „pomoć” traže, niti ja od njih očekujem da je traže. U realizaciju svojih drama nikad se nisam mešao, niti je ikad iko od mene tražio da se u to mešam. A ni sve premijere svojih drama nisam gledao. Uostalom, tako nešto ne bi ni bilo moguće. Prema podacima koje sam 2012. godine dobio od pariske agencije koja me zastupa, „Putujuće pozorište Šopalović” je od 1990. godine do tada postavljeno u preko sto francuskih pozorišta. Da bi sve to gledao, morao bih da se preselim u Francusku. I da povremeno prelazim u Belgiju i Švajcarsku, da vidim njihove „Šopaloviće”. Kako bih tek putovao u Seul, Tokio ili Bogotu? Predstave iz Tokija i Seula video sam samo na CD-u. Od svih tih francuskih predstava video sam samo onu u pariskom Theatre de la Ville. Inače, u principu, smatram da nije zdravo da pisac mnogo gleda svoje predstave.

Ima li u ovom trenutku razloga za stvaralačko (ne)zadovoljstvo, za pomisao da ste mogli više ili drugačije?

– U ovom trenutku, koji traje već nekoliko godina, usredsređen sam na novu knjigu pesama, na istraživanje nekog novog živog pesničkog jezika, u kome će se nastaviti, ali se neće i ponavljati, ono što sam do sada pisao. A pitanje da li je toga što sam pisao moglo biti „više”, i da li je sve to moglo biti „drugačije”... bilo je tako kako je bilo, to verovatno znači da je bilo onako kako je jedino i moglo biti.

Radmila Lotina

Nije važno čime pišete nego šta kažete

Dobar deo radnog veka proveli ste na radiju, autor ste divnog TV serijala „Čitanje slika”, da ne pominjemo štampane medije, prevashodno knjigu, kao srž vaše umetnosti. Zašto niste prihvatili kompjuter već i dalje pišete na papiru?

– Zato što mi je dovoljna olovka. Olovku osećam kao prirodan produžetak ruke. Osim toga, kompjuterizacija je za mene došla previše kasno. Kasno je da menjam način rada, način mišljenja, način izražavanja. Nove generacije kompjuter verovatno doživljavaju onako kako ja doživljavam olovku ili pisaću mašinu. Uostalom, nije važno čime pišete - ekserom, dletom, ugljenom, pisaćom mašinom ili kompjuterom - važno je šta kažete. I kako kažete.