Симовић: У Србији се гуштери лако претворе у змије

Нажалост, сад не могу да не знам. Али у томе што сам ових дана напунио осамдесет година нема никакве моје заслуге – прокоментарисао је препознатљивим тоном нашу рођенданску честитку академик Љубомир Симовић, књижевни класик и један од најбољих тумача компликоване српске друштвене збиље...

На питање како  је то Србија у оба светска рата била на страни земаља-победница, а онда у миру често правила погрешне изборе, академик Симовић упозорава да је то превише дуга и компликована прича.

– Србија је изгубила цело једно столеће, и више од целог једног столећа, и поново се, у другој деценији 21. века, нашла тамо где је била, отприлике, на крају деветнаестог. И на почетку двадесетог. Ми смо, на пример, чврсто веровали у Југославију. Кад кажем „ми”, мислим на моју генерацију. За нас се није постављало питање смисла и постојања те државе - коначно, ми смо се у тој држави родили - и веровали смо да је она природна творевина, да је подједнако потребна свим народима који у њој живе, и да је управо то, да је она свима пођеднако потребна, најбољи гарант њеног опстанка. Показало се, нажалост, да је то била наша велика илузија – каже академик Симовић. 

У првим књигама вашу песничку географију чине Ужице и ужички крај. Касније се та географија знатно проширила, на Грчку, на Русију и Иран, а њен центар се из Ужица преместио у Београд, о чему сведоче поема „Субота”, драма „Чудо у Шаргану” и песничка трилогија „Планета Дунав”, у којој има и пуно Војводине?

– У мом доживљају земље и градова, Војводина заузима посебно место! За њу сам се везао од првог сусрета, а тај први сусрет догодио се пре више од шездесет година, у Сремским Карловцима. Брана Петровић има лепу песму, „На путу за Нови Сад”, у којој каже: „Па кад угледасмо Дунаво / отуд од Сремских Карловаца / срца се наша разиграше / по четири срца у свакоме”... Потом су дошли и други градови, Стеријин и Попин Вршац, Лазин и Коњовићев Сомбор, и Нови Сад, са Матицом српском и њеном Галеријом, и са Галеријом Павла Бељанског, са „Летописом” и „Пољима”, са некадашњом Трибином младих, са Стеријиним позорјем.

У мени се посебно урезао онај типични војвођански пејзаж, са више неба него земље. Често видим, испод тог огромног неба, као нацртано, неко усамљено дрво, и у његовој сенци неки кров. И то ми је доста. Мој доживљај Војводине допуњавао се читањем Доситеја, Стерије, Јаше Игњатовића, Змаја, Вељка Петровића... све до песника Вујице Решина Туцића и Војислава Деспотова. Увек сам посебно издвајао песника Милету Јакшића, не због његовог песничког језика, који је прилично конвенционалан, него због његовог доживљаја света, који је далеко од конвенционалног.

Касније сте, кад је Војводина у питању, говорили и о политичким питањима и проблемима. Мислим на текстове у књизи „Титаник у акваријуму”, у којој, на једном месту, говорите о „напетости између републичке и покрајинске елите”, где се плашите „оног до чега би могло да нас доведе њихово надгорњавање”, и где се питате „шта би о свему томе казали, и како би на то реаговали, Доситеј, Стерија или Лаза Костић”. На крају закључујете „да би се са мало добре воље и памети могла наћи свима прихватљива и ефикасна дефиниција организације земље. Дефиниција која не доводи у питање, и која гарантује, и аутономију покрајине, и интегритет републике”.

– Ја с највећом пажњом, и с највећом зебњом, пратим оно што се догађа у данашњој Србији. Ми смо недавно у Новом Пазару имали параду униформисаних младића, са заставама. Оружје нису имали, али су и без оружја деловали као војна формација. Неком је било стало до тога да тако делују. На то су муњевито реаговали неки „четници” са украјинског ратишта, претећи да ће и сами умарширати у Нови Пазар. Па смо у једном тренутку чули предлог да се аутономија Војводине укине, а да се то компензира проглашењем Новог Сада за нову престоницу Србије. Па смо имали транспаренте на којима је писало „Војводина република” и „Војводина Каталонија”. Да слика буде комплетна, у Сенти се појавио и Јобик!

У нашем народу постоји пословица која каже: „Кога су змије уједале и гуштера се плаши”. Ја признајем да их се плашим. Јер знам како се брзо и лако, на овим нашим просторима, гуштери претварају у питоне и анаконде.

Може ли сиромаштво бити изговор за катастрофалну ситуацију на српској културној сцени?

– Какво сиромаштво? Сиромаштво није узрок већ последица! Београд, на пример, никад није био запуштенији и прљавији, фасаде су ољуштене, ником не пада на памет да обнавља бомбардовани Генералштаб! Али власт, уместо да обнавља фасаде и пере улице, нуди спектакуларни Београд на води, по пројекту неког арапског архитекте који никада није био у Београду! Том пројекту се, са својим агрументима, противе архитекте, урбанисти, економисти, правници, грађани, али власт те аргументе игнорише! Они, по сваку цену, по цену губљења и поништавања идентитета града, хоће да подигну Абу Даби на обали Саве!... Казали сте: „сиромаштво”... у праву сте, али ту се ради о сиромаштву знања и образовања.

Влада уверење да се у Србији штампа све више књига, а да људи све мање читају квалитетне наслове. Да ли је то тачно?

– Не знам. Али знам да у Србији већ можда тридесет година не постоји књижевни живот. Књижевни листови, који су некад излазили једном у петнаест дана, сад излазе једном у три месеца. Књижевни часописи, уместо некадашњих дванаест, данас једва објаве два или три броја за годину дана.

Књижевна критика сматра да је у вашем, жанровски врло разнородном књижевном стваралаштву, лирика нуклеус, „она тачка из које све полази и у коју се све враћа”...

– Свака песма настаје на свој начин. Неку песму напишете у једном даху, а некада вам треба много времена да нека реч нађе своје право место у песми. Свака песма је прича за себе.

Спадате у драмске писце чији се комади, иако их нема много, стално играју, и на домаћим и на светским сценама. Траже ли редитељи помоћ од вас, одлазите ли на премијере својих драма?

– Нити редитељи ту „помоћ” траже, нити ја од њих очекујем да је траже. У реализацију својих драма никад се нисам мешао, нити је икад ико од мене тражио да се у то мешам. А ни све премијере својих драма нисам гледао. Уосталом, тако нешто не би ни било могуће. Према подацима које сам 2012. године добио од париске агенције која ме заступа, „Путујуће позориште Шопаловић” је од 1990. године до тада постављено у преко сто француских позоришта. Да би све то гледао, морао бих да се преселим у Француску. И да повремено прелазим у Белгију и Швајцарску, да видим њихове „Шопаловиће”. Како бих тек путовао у Сеул, Токио или Боготу? Представе из Токија и Сеула видео сам само на ЦД-у. Од свих тих француских представа видео сам само ону у париском Тхеатре де ла Вилле. Иначе, у принципу, сматрам да није здраво да писац много гледа своје представе.

Има ли у овом тренутку разлога за стваралачко (не)задовољство, за помисао да сте могли више или другачије?

– У овом тренутку, који траје већ неколико година, усредсређен сам на нову књигу песама, на истраживање неког новог живог песничког језика, у коме ће се наставити, али се неће и понављати, оно што сам до сада писао. А питање да ли је тога што сам писао могло бити „више”, и да ли је све то могло бити „другачије”... било је тако како је било, то вероватно значи да је било онако како је једино и могло бити.

Радмила Лотина

Није важно чиме пишете него шта кажете

Добар део радног века провели сте на радију, аутор сте дивног ТВ серијала „Читање слика”, да не помињемо штампане медије, превасходно књигу, као срж ваше уметности. Зашто нисте прихватили компјутер већ и даље пишете на папиру?

– Зато што ми је довољна оловка. Оловку осећам као природан продужетак руке. Осим тога, компјутеризација је за мене дошла превише касно. Касно је да мењам начин рада, начин мишљења, начин изражавања. Нове генерације компјутер вероватно доживљавају онако како ја доживљавам оловку или писаћу машину. Уосталом, није важно чиме пишете - ексером, длетом, угљеном, писаћом машином или компјутером - важно је шта кажете. И како кажете.