Trst nikad nije bio naš, Ponte Roso – jeste
Svoje prve farmerke, kultne „levisice”, one što su se oblačile kašikom za cipele a skidale brijačem, kupila sam na tršćanskom Ponte Rosu ranih sedamdesetih godina prošlog veka, još kao srednjoškolka.
Taj prvi odlazak u Trću ostao je negde u magnovenju sećanja, izmešan sa mnogim sledećim šopingholičarskim pohodima na jednu od važnijih emotivnih adresa naše mladosti. Zapamtila sam, kao najvažnije, da te farke, u sveopštoj gunguli buvljaka, nisam ni probala, ali sam nekako znala da će mi biti super. I bile su, jer se razdaljinom između kažiprsta i palca tada lako merio obim struka.
Već su tada bila prošla vremena mantila-šuškavaca i onih pink-roze kič-lutaka što sede i trepću (kao preteča današnjih sponzoruša), ali je jugo-glad za italijanskim tričarijama postajala sve veća. Na Ponte Roso se išlo po sve: od yinsa do obuće, veša, posuđa, šminke, kućne hemije... Ko nije želeo da putuje, sve je to - doduše malo skuplje - mogao da kupi od švercera i kod vozača autobusa koji su imali direktne linije za Trst iz svih većih gradova. Kada se letovalo na severnom delu Jadrana, Trst nije bio daleko, ako se zimovalo u Sloveniji, opet se išlo u Trst, a i poseta rođacima u zapadnoj Hrvatskoj bila je dobra odskočna daska za put do tamo.
|
Ponterosso-Memorie U Galeriji poklon zbirke Rajka Mamuzića u sredu, 17. decembra, biće otvorena izložba „fotografija i sećanja” Ponterošo-Memorie, koju je pripremio Etnografski muzej Istre. „Krajem sedamdesetih, tačnije 1979, imao sam 18 godina i sa prijateljem Markom otišao sam prvi put na izlet bez roditelja –u Trst. I to ne u šoping, nego na espreso i picu. Iz čiste zabave poneo sam i aparat u kojem je bilo samo pola filma. Ali sve do ove godine taj film nisam ni razvio, a i sad sam to učinio samo zbog mojih prijatelja – eto, da se setimo vremena kad smo bili malkice mlađi”, ispričao je za „Dnevnik” Romano Grozić, jedan od autora fotografija sa izložbe. |
Koju godinu kasnije bila sam studentkinja koja je od malovaroške postajala gradska gospođica. U Trstu sam otkrila nove ulice i trgove, udaljene, i po svemu različite od Ponte Rosa . Moje prve italijanske cipele, crvene, sa vrtoglavo visokom štiklom, kupljene u robnoj kući “Coin”, mirisale su neponovljivo, koža im je ličila na svilu, a kada sam ih obula, pomislila sam da je Pepeljugine cipelice sigurno napravila vila-Italijanka! Setim ih se i danas, naročito kada Bajaga zapeva onu njegovu srceparajuću “Kad hodaš“ .
U Trstu sam popila prvi espreso i prvi kapučino, kupila prvi “Benetonov” džemperčić i naučila zašto ni jedna žena, koja drži do sebe, ne sme da bude bez bele bluze/košulje u garderoberu. To sam saznala kada me je iskusnija prijateljica odvela u prodavnicu u kojoj su se prodavale samo bele bluze, košulje, majice, potkošulje, korseti, grudnjaci, podvezice, donji veš, čarape, penjoari - sve belo (topića i bodića tada nije bilo). Prvu vodootpornu maskaru kupila sam - u Trstu, a po uputima moga druga Jančike, prvog novosadskog frizera tog vremena, u Ulici Fabija Filcija i prve samolepljive plastične viklere. Šoping u Trstu nije tada bio zabava bogatih, već mogućnost za prosečno imućne.
Novac za takve izlete nikada nisam tražila od roditelja, već sam ga zarađivala preko student-servisa. U Novom Sadu se tada mnogo gradilo, a najbolje plaćeni posao za devojke bio je skidanje masne farbe sa prozora. Žiletom. Stružeš farbu, stružeš nokte, nekada i kožu, i sve vreme misliš na tršćanske izloge. Dok su kopali kanale da bi išli u Trću po perje, moji drugari iz studentskog doma “Veljko Vlahović” pričali su mi da su zamišljali devojke koje će im pomagati u isprobavanju farmerki. Jer u mnogim tršćanskim prodavnicama i to je bio posao mladih trgovkinja, od kojih je bar jedna u smeni morala znati „jugoslovenski”.
Negde početkom osamdesetih godina prošlog veka, kao novinarka “Glasa omladine” koji je pripadao “Dnevniku”, dobila sam zadatak da sa foto-reporterom Radivojem Hadžićem propratim Festival rada omladine Jugoslavije u Rijeci. Od svih dogodivština sa tog službenog puta, i on i ja najbolje smo zapamtili – opet Trst. Hadža je imao rođake u Rijeci, koji su nas odvezli “preko grane”. Njegov plan je bio da za svoj “Canon” kupi objektiv kavog nije bilo u skromnoj domaćoj ponudi, a da ne plati carinu. Na granici je uredno prijavio foto-aparat (jer se tehnička roba nije smela prenositi), a u pripravnosti je bila i pres-legitimacija. U Trstu je zatim kupio prvoklasni objektiv, namontirao ga i nonšalantno prebacio aparat preko ramena.
Moje brige su bile prozaičnije, ali komplikovanije. U našoj državi je vladala nestašica kafe, a preko granice sam smela da prenesem samo kilogram. Da ne bih pravila probleme domaćinima koji su nas vozili, kupila sam deset kilograma kafe, otišla na poštu, i kilo po kilo, pakovala i slala za Srbiju: mužu, mami, svekrvi, strini, tetki, komšinici, prijateljicama - pa šta bude. Na italijansko-hrvatskoj granici samo su nas ovlaš pogledali, jer je ceo naš pazar stao u jednu kesu, a kafa je, u onim paketima kilo po kilo, stigla u Novi Sad za dve nedelje. Bila je slatka i mirisala je na novinarsku snalažljivost.
Moje tršćanske uspomene vezane su, pre svega, za prijatelje s kojima sam pohodila ovaj grad: jedni su se, privremeno ili zauvek, preselili u bolje svetove, drugi su se, svojom voljom, svrstali u bivše, preostali znaju da Ponte Rosa više nema. Slatka ptica mladosti nepovratno je odletela, ali oni su tu.
Radmila Lotina
Top roba iz kultnog šopinga
1. džins (najviše su na ceni bile „levis”, „vrangler” i „rifle”)
2. zlato (urbane legende kažu da su neki od aktuelnih tajkuna i stigli do prvog miliona šverajući ga iz Italije na istok Evrope)
3. espadrile i patike („adidas - top ten”, „tajger”, „starke”)
4. zavese (na kilometre) i svi proizvodi od najlona i sličnih veštačkih vlakana
5. majice i žvakaće gume