Трст никад није био наш, Понте Росо – јесте

 Тај први одлазак у Трћу остао је негде у магновењу сећања, измешан са многим следећим шопингхоличарским походима на једну од важнијих емотивних адреса наше младости. Запамтила сам, као најважније, да те фарке, у свеопштој гунгули бувљака, нисам ни пробала, али сам некако знала да ће ми бити супер. И биле су, јер се раздаљином између кажипрста и палца тада лако мерио обим струка.

Већ су тада била прошла времена мантила-шушкаваца и оних пинк-розе кич-лутака што седе и трепћу (као претеча данашњих спонзоруша), али је југо-глад за италијанским тричаријама постајала све већа. На Понте Росо се ишло по све: од yинса до обуће, веша, посуђа, шминке, кућне хемије... Ко није желео да путује, све је то - додуше мало скупље - могао да купи од шверцера и код возача аутобуса који су имали директне линије за Трст из свих већих градова. Када се летовало на северном делу Јадрана, Трст није био далеко, ако се зимовало у Словенији, опет се ишло у Трст, а и посета рођацима у западној Хрватској била је добра одскочна даска за пут до тамо.

Коју годину касније била сам студенткиња која је од маловарошке постајала градска госпођица. У Трсту сам открила нове улице и тргове, удаљене, и по свему различите од Понте Роса . Моје прве италијанске ципеле, црвене, са вртоглаво високом штиклом, купљене у робној кући “Цоин”, мирисале су непоновљиво, кожа им је личила на свилу, а када сам их обула, помислила сам да је Пепељугине ципелице сигурно направила вила-Италијанка! Сетим их се и данас, нарочито када Бајага запева ону његову срцепарајућу “Кад ходаш“ .



У Трсту сам попила први еспресо и први капучино, купила први “Бенетонов” џемперчић и научила зашто ни једна жена, која држи до себе, не сме да буде без беле блузе/кошуље у гардероберу. То сам сазнала када ме је искуснија пријатељица одвела у продавницу у којој су се продавале само беле блузе, кошуље, мајице, поткошуље, корсети, грудњаци, подвезице, доњи веш, чарапе, пењоари - све бело (топића и бодића тада није било). Прву водоотпорну маскару купила сам - у Трсту, а по упутима мога друга Јанчике, првог новосадског фризера тог времена, у Улици Фабија Филција и прве самолепљиве пластичне виклере. Шопинг у Трсту није тада био забава богатих, већ могућност за просечно имућне.



Новац за такве излете никада нисам тражила од родитеља, већ сам га зарађивала преко студент-сервиса. У Новом Саду се тада много градило, а најбоље плаћени посао за девојке био је скидање масне фарбе са прозора. Жилетом. Стружеш фарбу, стружеш нокте, некада и кожу, и све време мислиш на тршћанске излоге. Док су копали канале да би ишли у Трћу по перје, моји другари из студентског дома “Вељко Влаховић” причали су ми да су замишљали девојке које ће им помагати у испробавању фармерки. Јер у многим тршћанским продавницама и то је био посао младих трговкиња, од којих је бар једна у смени морала знати „југословенски”.



Негде почетком осамдесетих година прошлог века, као новинарка “Гласа омладине” који је припадао “Дневнику”, добила сам задатак да са фото-репортером Радивојем Хаџићем пропратим Фестивал рада омладине Југославије у Ријеци. Од свих догодивштина са тог службеног пута, и он и ја најбоље смо запамтили – опет Трст. Хаџа је имао рођаке у Ријеци, који су нас одвезли “преко гране”. Његов план је био да за свој “Цанон” купи објектив кавог није било у скромној домаћој понуди, а да не плати царину. На граници је уредно пријавио фото-апарат (јер се техничка роба није смела преносити), а у приправности је била и прес-легитимација. У Трсту је затим купио првокласни објектив, намонтирао га и ноншалантно пребацио апарат преко рамена.



Моје бриге су биле прозаичније, али компликованије. У нашој држави је владала несташица кафе, а преко границе сам смела да пренесем само килограм. Да не бих правила проблеме домаћинима који су нас возили, купила сам десет килограма кафе, отишла на пошту, и кило по кило, паковала и слала за Србију: мужу, мами, свекрви, стрини, тетки, комшиници, пријатељицама - па шта буде. На италијанско-хрватској граници само су нас овлаш погледали, јер је цео наш пазар стао у једну кесу, а кафа је, у оним пакетима кило по кило, стигла у Нови Сад за две недеље. Била је слатка и мирисала је на новинарску сналажљивост.

Моје тршћанске успомене везане су, пре свега, за пријатеље с којима сам походила овај град: једни су се, привремено или заувек, преселили у боље светове, други су се, својом вољом, сврстали у бивше, преостали знају да Понте Роса више нема. Слатка птица младости неповратно је одлетела, али они су ту.



Радмила Лотина

Топ роба из култног шопинга

1. џинс (највише су на цени биле „левис”, „вранглер” и „рифле”)

2. злато (урбане легенде кажу да су неки од актуелних тајкуна и стигли до првог милиона шверајући га из Италије на исток Европе)

3. еспадриле и патике („адидас - топ тен”, „тајгер”, „старке”)

4. завесе (на километре) и сви производи од најлона и сличних вештачких влакана

5. мајице и жвакаће гуме