Velika Srbija nije antifašistička ideja

Jugoslovenske kraljevske vojske u otaybini osuđen na smrt streljanjem. Na ročištu koje je zakazano za 12. maj podnosioci zahteva će izneti završne reči, ali čini se da je stvar već – prelomljena. Lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj koji prati postupak je medijima rekao da će „ako se bude odlučivalo po pravu i pravdi“ Mihailović biti rehabilitovan. Predlagači skidanja hipoteke s Mihailovića tvrde da njemu nije bilo omogućeno fer pravo na odbranu, kao i da je sud bio pristrasan. U tome im je neposredno dao za pravo i dokumentarni film prikazan u utorak na javnom servisu (RTS 2, u udarnom terminu od 20 časova) „Dragoslav Mihailović – heroj i kazna“ u produkciji potomka jednog Mihailovićevog oficira.

Državna agencija Tanjug, pak, u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“ ustvrdila je da su četnici vojno poraženi ulaskom ruskih jedinica u Srbiju 1945. iako se u pomenutom filmu „dokumentuje“ da su te formacije rame uz rame oslobađale Kruševac. Teren je, dakle, pripremljen, ali u ovom zapletu ima dosta disonantnih tonova. Tako je povodom 70 godina od pobede nad fašizmom ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin bio sasvim jasan kada je uručio odlikovanje jednom partizanu – najstarijem narodnom heroju u Srbiji Vladimiru Radičeviću koji je nedavno napunio 101. godinu. General-potpukovnik u penziji je dobio medalju Ruske Federacije po odluci predsednika Vladimira Putina, a Čepurin je ove nedelje bio i u Apatinu gde je uručio odlikovanja i Momčilu Odanoviću iz Prigrevice (nosiocu Partizanske spomenice iz 1941.) i Milanu Bursaću iz Apatina – obojica su učestvovali s borcima Crvene armije 1944. godine u završnim operacijama oslobađanja Beograda i Jugoslavije.

Pitanje za ideološki zbunjene glasi: kako to da će tokom proslave Dana pobede 9. maja u Moskvi na vojnoj paradi svu slavu oslobođenja od nacizma dobiti ipak jedan četnički vojvoda, budući da će joj prisustvovati predsednik Srbije Tomislav Nikolić koji se nikada nije odrekao tog znamenja? A ruska poruka glasi – partizanska Narodnooslobodilačka vojska je bila na pravoj strani istorije? Naravno ne samo ruska, nego i čitave Evrope i Sjedinjenih Američkih Država?

- Ljudi zaboravljaju da je 8. marta 1945. godine Kraljevsko namesništvo, to znači kralj Petar II Karađorđević dalo Titu mandat za sastav vlade. Današnji monarhisti jako poštuju ime i delo Draže Mihailovića ali zaboravljaju notorne istorijske činjenice. Prvo da se komandanta Jugoslovenske vojske u otaybini u stvari kralj odrekao. Kralj Petar II je 12. septembra 1944. pozvao sve snage u otaybini da se stave pod „herojsku komandu“ maršala Tita. Draža nije poslušao svog nadređenog. Elem, heroj je Tito a ne Draža i to uverenje dele sve saveznice – Sjedinjene Države, Velika Britanija, Sovjetski Savez itd.

Saveznici su jednostavno priznali Titovu efektivnu borbu protiv okupatora. Za vreme Drugog svetskog rata najvažnije je pitanje bilo ko se kako bori, a ne ko će kakve političke stavove zauzeti, jer da nije bilo toga ne bi Velika Britanija ni SAD sarađivale sa Sovjetskim Savezom. Toga nije bio svestan Mihailović koji je očekivao da će se zbog restauracije monarhije ili ciljeva njegovog vojno-političkog pokreta saveznici posvađati ili stati na njegovu stranu - kaže za naš list politikolog Dušan Radosavljević.

Kada se stvari stave u istorijski kontekst, dodaje naš sagovornik, pokazalo se da je ideja Komunističke partije Jugoslavije i njenog vođe Josipa Broza Tita bila dominantna, kada su narodima u Jugoslaviji tokom rata ponudili novi politički okvir, federaciju gde će svako imati svoju naciju-državu odnosno republike, a što je bilo i u skladu s očuvanjem biološke supstance tih naroda – srpskog, hrvatskog, muslimanskog, crnogorskog... I to je bila dobra legura od koje se kasnije mogla praviti država. Sigurno jača u odnosu na stav Draže Mihailovića da se prvo mora napraviti velika Srbija, kako su to koncipirali Dragiša Vasić i Stefan Moljević, pa će posle toga nastati „skraćena“ Hrvatska i Slovenija, i na kraju Jugoslavija, gde bi Srbija u stvari bila dve trećine nekadašnje zajedničke države (sa više od pola BiH i više od trećine Hrvatske). Razložno je pitati zašto uopšte praviti Jugoslaviju ako se pravi tolika Srbija?

- Sigurno je da takva ideja nije imala ođek u većini stanovništva, sem što je odgovarala jednoj lošoj centralističkoj politici između dva svetska rata - dodaje Radosavljević. - Priča koja se protegla tokom 1990-tih godina o tzv. neistorijskim nacijama zapravo se nastavlja na ovu dražićevsko-vasićevsku četničku priču, da osim Srba, Hrvata i Slovenaca ne postoje druge nacije na prostoru države koju su hteli da rekonstruišu. S takvom idejom se nije moglo ići protiv prave jugoslovenske ideje koja je u svojoj osnovi bila evropska – ravnopravnih naroda i njihovih država na toj teritoriji. Ideje koja je od svojih ranih početaka inkorporirana u antifašizam.

Na terenu se ideja Draže Mihailovića već u prvom sudaru s realnošću izmetnula u taktiziranje, čekanje, opstrukciju i izbegavanje, jer je njeno težište bilo zauzimanje pozicije za preuzimanje vlasti u oslobođenoj Jugoslaviji. A takav stav je vojnički 1944. i 1945. bio poražen, pa onda i politički – na suđenju Mihailoviću.

- To suđenje uz sve prigovore je bilo zapravo preslikano suđenje ratnim zločincima i kvislinzima iz Nirnberške palate pravde, po tadašnjim pravnim pravilima i konvencijama. Neki ljudi toga nisu svesni. Želeći da dođu do nekog svog malog, parcijalnog dela istine, ne vide da zapravo traže reviziju sudskih procesa posle Drugog svetskog rata koji su vođeni širom Evrope. Očito se u ratu u kome su uništavane čitave etničke i religiozne grupe svet prvi put suočio s tolikom količinom zla i radilo se o tome da se osude takvi zločini na globalnom nivou. A danas kod nas pojedinci žele da „operu“ svoje pretke rehabilitovanjem cele kvislinške formacije i u tome ih vlast podržava. Koji legitimitet je imao Nedić? Ko ga je birao? Nemački komandant. On je spasio ljude, kažu. Zapravo, samo zahvaljujući partizanskom ustanku 1941. godine Nedić je bio sprečen da masovno šalje jedinice na teren, u Sovjetski savez. Za njega, Ljotića pa i Mihailovića je važniji bio sukob s komunistima nego s okupaturom.

Draža je imao priliku za „popravni“ u septembru 1944. koju je propustio i nije poslušao svog vrhovnog komandanta kralja Petra II. Znači da je za njega puko političko uverenje očito bilo bitnije od toga da se sve snage usmere u borbu protiv nacističkog okupatora - kaže Radosavljević..

Za poimanje Jugoslavije na način dodatka Velikoj Srbiji Moljevića ili Vasića postojala su jaka uporišta u Srbiji, ali ne i u drugim delovima bivše države, pa se tokom oslobodilačke borbe stvorila nova koncepcija zajedništva. Već u prvim mesecima rata dok je još postojala kakva takva saradnja partizana i četnika (s kojom je bilo gotovo već u jesen 1941), kada bi se oslobodila neka varošica četnici su tražili da se uspostavi vlast koja je postojala pre 1941. godine, dok su partizani bili za to da se naprave narodnooslobodilački odbori od ljudi koji su bili tu. Čija koncepcija je bila probitačnija leži na dlanu: Tito je krenuo u rat s 4.000 komunista i 10.000 skojevaca da bi krajem 1944. njegova oslobodilačka vojska brojala pola miliona ljudi – svaki od njih je statistički gledano „doveo“ u redove NOV preko 30 boraca. Konačno, ali ne i na poslednjem mestu, valja imati u vidu da je učešće komunista u partizanskoj vojsci bilo oko desetak procenata.

- Negiranjem komunizma negiraju se i dostignuća koja su se pokazala sa stanovišta potonjih godina superiornim. To ne znači da su ona kao takva mogla biti održiva, ali jedno od njih sigurno jeste – antifašizam. I to ne onaj navodni, Dražin - zaključuje Radosavljević.

Relja Knežević

Opravdavanje 1990-tih

Četnički politički program je zapravo preuzet od predratnih ideja Srpskog kulturnog kluba – da Srbija bude preuređena i proširena, da se traže Temišvar, Pečuj, Segedin, Makedonija, Crna Gora, prostor sve do Šibenika... i tu zapravo i nema nikakvog mesta opstanku Jugoslavije. A takav je bio i ratni program iz 1990-tih godina. Priča o Karlobagu, Karlovcu, Virovitici se nije rodila iz Šešeljeve glave nego ima kontinuitet još od Versaja 1919. Ideološki gledano taj rez nije napravljen ni danas, i sadašnjom rehabilitacijom Dragoslava Mihailovića se zapravo opravdavaju 90-te. Naravno, istorija ne može da se pravi u parlamentu ili na sudu unazad. Ali zato se pravi legitimitet i legalitet za nekakvu stranačku priču, između ostalih i onih u vlasti, kaže Radosavljević.