Југословенске краљевске војске у отаyбини осуђен на смрт стрељањем. На рочишту које је заказано за 12. мај подносиоци захтева ће изнети завршне речи, али чини се да је ствар већ – преломљена. Лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ који прати поступак је медијима рекао да ће „ако се буде одлучивало по праву и правди“ Михаиловић бити рехабилитован. Предлагачи скидања хипотеке с Михаиловића тврде да њему није било омогућено фер право на одбрану, као и да је суд био пристрасан. У томе им је непосредно дао за право и документарни филм приказан у уторак на јавном сервису (РТС 2, у ударном термину од 20 часова) „Драгослав Михаиловић – херој и казна“ у продукцији потомка једног Михаиловићевог официра.
Државна агенција Тањуг, пак, у рубрици „Догодило се на данашњи дан“ устврдила је да су четници војно поражени уласком руских јединица у Србију 1945. иако се у поменутом филму „документује“ да су те формације раме уз раме ослобађале Крушевац. Терен је, дакле, припремљен, али у овом заплету има доста дисонантних тонова. Тако је поводом 70 година од победе над фашизмом руски амбасадор у Београду Александар Чепурин био сасвим јасан када је уручио одликовање једном партизану – најстаријем народном хероју у Србији Владимиру Радичевићу који је недавно напунио 101. годину. Генерал-потпуковник у пензији је добио медаљу Руске Федерације по одлуци председника Владимира Путина, а Чепурин је ове недеље био и у Апатину где је уручио одликовања и Момчилу Одановићу из Пригревице (носиоцу Партизанске споменице из 1941.) и Милану Бурсаћу из Апатина – обојица су учествовали с борцима Црвене армије 1944. године у завршним операцијама ослобађања Београда и Југославије.
Питање за идеолошки збуњене гласи: како то да ће током прославе Дана победе 9. маја у Москви на војној паради сву славу ослобођења од нацизма добити ипак један четнички војвода, будући да ће јој присуствовати председник Србије Томислав Николић који се никада није одрекао тог знамења? А руска порука гласи – партизанска Народноослободилачка војска је била на правој страни историје? Наравно не само руска, него и читаве Европе и Сједињених Америчких Држава?
- Људи заборављају да је 8. марта 1945. године Краљевско намесништво, то значи краљ Петар ИИ Карађорђевић дало Титу мандат за састав владе. Данашњи монархисти јако поштују име и дело Драже Михаиловића али заборављају ноторне историјске чињенице. Прво да се команданта Југословенске војске у отаyбини у ствари краљ одрекао. Краљ Петар ИИ је 12. септембра 1944. позвао све снаге у отаyбини да се ставе под „херојску команду“ маршала Тита. Дража није послушао свог надређеног. Елем, херој је Тито а не Дража и то уверење деле све савезнице – Сједињене Државе, Велика Британија, Совјетски Савез итд.
Савезници су једноставно признали Титову ефективну борбу против окупатора. За време Другог светског рата најважније је питање било ко се како бори, а не ко ће какве политичке ставове заузети, јер да није било тога не би Велика Британија ни САД сарађивале са Совјетским Савезом. Тога није био свестан Михаиловић који је очекивао да ће се због рестаурације монархије или циљева његовог војно-политичког покрета савезници посвађати или стати на његову страну - каже за наш лист политиколог Душан Радосављевић.
Када се ствари ставе у историјски контекст, додаје наш саговорник, показало се да је идеја Комунистичке партије Југославије и њеног вође Јосипа Броза Тита била доминантна, када су народима у Југославији током рата понудили нови политички оквир, федерацију где ће свако имати своју нацију-државу односно републике, а што је било и у складу с очувањем биолошке супстанце тих народа – српског, хрватског, муслиманског, црногорског... И то је била добра легура од које се касније могла правити држава. Сигурно јача у односу на став Драже Михаиловића да се прво мора направити велика Србија, како су то конципирали Драгиша Васић и Стефан Мољевић, па ће после тога настати „скраћена“ Хрватска и Словенија, и на крају Југославија, где би Србија у ствари била две трећине некадашње заједничке државе (са више од пола БиХ и више од трећине Хрватске). Разложно је питати зашто уопште правити Југославију ако се прави толика Србија?
- Сигурно је да таква идеја није имала ођек у већини становништва, сем што је одговарала једној лошој централистичкој политици између два светска рата - додаје Радосављевић. - Прича која се протегла током 1990-тих година о тзв. неисторијским нацијама заправо се наставља на ову дражићевско-васићевску четничку причу, да осим Срба, Хрвата и Словенаца не постоје друге нације на простору државе коју су хтели да реконструишу. С таквом идејом се није могло ићи против праве југословенске идеје која је у својој основи била европска – равноправних народа и њихових држава на тој територији. Идеје која је од својих раних почетака инкорпорирана у антифашизам.
На терену се идеја Драже Михаиловића већ у првом судару с реалношћу изметнула у тактизирање, чекање, опструкцију и избегавање, јер је њено тежиште било заузимање позиције за преузимање власти у ослобођеној Југославији. А такав став је војнички 1944. и 1945. био поражен, па онда и политички – на суђењу Михаиловићу.
- То суђење уз све приговоре је било заправо пресликано суђење ратним злочинцима и квислинзима из Нирнбершке палате правде, по тадашњим правним правилима и конвенцијама. Неки људи тога нису свесни. Желећи да дођу до неког свог малог, парцијалног дела истине, не виде да заправо траже ревизију судских процеса после Другог светског рата који су вођени широм Европе. Очито се у рату у коме су уништаване читаве етничке и религиозне групе свет први пут суочио с толиком количином зла и радило се о томе да се осуде такви злочини на глобалном нивоу. А данас код нас појединци желе да „оперу“ своје претке рехабилитовањем целе квислиншке формације и у томе их власт подржава. Који легитимитет је имао Недић? Ко га је бирао? Немачки командант. Он је спасио људе, кажу. Заправо, само захваљујући партизанском устанку 1941. године Недић је био спречен да масовно шаље јединице на терен, у Совјетски савез. За њега, Љотића па и Михаиловића је важнији био сукоб с комунистима него с окупатуром.
Дража је имао прилику за „поправни“ у септембру 1944. коју је пропустио и није послушао свог врховног команданта краља Петра ИИ. Значи да је за њега пуко политичко уверење очито било битније од тога да се све снаге усмере у борбу против нацистичког окупатора - каже Радосављевић..
За поимање Југославије на начин додатка Великој Србији Мољевића или Васића постојала су јака упоришта у Србији, али не и у другим деловима бивше државе, па се током ослободилачке борбе створила нова концепција заједништва. Већ у првим месецима рата док је још постојала каква таква сарадња партизана и четника (с којом је било готово већ у јесен 1941), када би се ослободила нека варошица четници су тражили да се успостави власт која је постојала пре 1941. године, док су партизани били за то да се направе народноослободилачки одбори од људи који су били ту. Чија концепција је била пробитачнија лежи на длану: Тито је кренуо у рат с 4.000 комуниста и 10.000 скојеваца да би крајем 1944. његова ослободилачка војска бројала пола милиона људи – сваки од њих је статистички гледано „довео“ у редове НОВ преко 30 бораца. Коначно, али не и на последњем месту, ваља имати у виду да је учешће комуниста у партизанској војсци било око десетак процената.
- Негирањем комунизма негирају се и достигнућа која су се показала са становишта потоњих година супериорним. То не значи да су она као таква могла бити одржива, али једно од њих сигурно јесте – антифашизам. И то не онај наводни, Дражин - закључује Радосављевић.
Реља Кнежевић
Оправдавање 1990-тих
Четнички политички програм је заправо преузет од предратних идеја Српског културног клуба – да Србија буде преуређена и проширена, да се траже Темишвар, Печуј, Сегедин, Македонија, Црна Гора, простор све до Шибеника... и ту заправо и нема никаквог места опстанку Југославије. А такав је био и ратни програм из 1990-тих година. Прича о Карлобагу, Карловцу, Вировитици се није родила из Шешељеве главе него има континуитет још од Версаја 1919. Идеолошки гледано тај рез није направљен ни данас, и садашњом рехабилитацијом Драгослава Михаиловића се заправо оправдавају 90-те. Наравно, историја не може да се прави у парламенту или на суду уназад. Али зато се прави легитимитет и легалитет за некакву страначку причу, између осталих и оних у власти, каже Радосављевић.
