Stadioni i klubovi još nisu na prodaju

sportskih klubova. U obrazloženju utvrđenog Predloga zakona ističe se da nakon donošenja Zakona o sportu 2011. godine i novog kojim je uređena privatizacija društvene i državne imovine i kapitala, nijedan sportski objekat nije privatizovan jer se pokazalo da je to u praksi gotovo nemoguće. Najavljuje se da će pitanje privatizacije društvenog i državnog kapitala, odnosno imovine u organizacijama u oblasti sporta, biti rešeno posebnim zakonom, uz prepoznavanje i uvažanje „svih specifičnosti organizacija u oblasti sporta čime će se rešiti višegodišnji, sad već decenijski, prepoznat, a nerešen problem”.

U predlogu novog akta o sportu koji je Vlada usvojila nije zadržan ni model privatizacije koji je utvrđen istim zakonskim aktom 2011. godine jer se on u praksi pokazao neprimenjivim. Naime, ceo postupak privatizacije zamišljen je da se sprovede u dve faze. Prva se sastojala iz evidentiranja podataka, pre svega o imovini sportskih organizacija, sportskih saveza, sportskih društava i sportskih subjekata. Oni su smatrani subjektima evidentiranja, odnosno privatizacije. Prijave s pratećom dokumentacijom, do zakonom propisanog roka, dostavila je samo polovina organizacija u oblasti sporta, od čega većina nije ispoštovala zakonske propise o aktima koji su neophodni. Umesto da, kako je zakon nalagao, Ministarstvo sporta u tom slučaju pokrene postupak protiv sportskih organizacija koje nisu dostavile evidenciju imovine, pozvalo ih je da to učine naknadno. Međutim, onda se došlo do zaključka da bi strogom primenom zakona neki od najvećih klubova, sportskih društava i saveza koji nisu podneli prijavu bili ugašeni, a time bi se ugrozila regularnost brojnih takmičenja.

Tek u drugoj fazi trebalo je da se uredi privatizacija sportskih objekata i imovine. Postupak privatizacije mogao se pokrenuti inicijativom nadležnog organa sportske organizacije ili inicijativom ministarstva nadležnog za privatizaciju uz saglasnost Vlade Srbije. Posle prodaje kapitala i evidentiranja akcija u Akcijskom fondu, sportska organizacija koja je privatizovana donela bi odluku o promeni pravne forme u otvoreno akcionarsko društvo. Međutim, praksa bi značila da bi primenom propisa država došla u situaciju da besplatne akcije dobiju bivši zaposleni u sportskim organizacijama, a u 95 odsto slučajeva sportske organizacije imaju status udruženja građana. U tim organizacijama zaposleni su bili gotovo isključivo sekretarice, ekonomi, računovođe, pomoćni radnici, dok su sportisti, treneri, članovi uprave imali samo status člana ili najviše neki ugovorni odnos sa svojim udruženjem, pa samim tim ne bi imali pravo na akcije.

Sve doskoro ni profesionalni sportisti nisu mogli zasnovati radni odnos sa svojim klubom. Predviđeno rešenje značilo bi da se besplatne akcije dele zaposlenima, ali ne i sportskim legendama koje su stvorile imiy i vrednost nekog kluba.

LJ. Malešević

Šta se kupuje

Veliki problem je to što je prethodnim Zakonom o sportu ostalo nerešeno pitanje šta to dobija kupac kapitala u sportskoj organizaciji  kao udruženju u kojoj je ukupni društveni, odnosno državni kapital, manjinski. Ministarstvo ističe da, ako je smisao Zakona o sportu da se privatizacija sprovodi samo u onim sportskim organizacijama u kojima je društveni, odnosno državni kapital, većinski, dok ostale sportske organizacije ostaju u postojećem pravnom statusu kao udruženja, ostaje nejasno šta to dobija kupac kapitala kada udruženje nema svog vlasnika, već samo članove, niti se udruženjem upravlja prema vlasničkoj strukturi.